Звезда

Стр. 152

3 В Е

3 Д А

Број 19

ненади. Јер се они, далеко од какве радости и благодарности, јецајући, очију пуних суза, бадише пред њу на колена. — Шта видим? зачуди се вила. Зар ви нисте задовољни својом судбином? -— Ах! госпођо, ми смо толико несрећни, да ћемо умрети од туге, ако се не смилујете на нас. — Шта ! Зар нисте довољно богати ? — И сувише. — Можда вам се не допада, што из ваших уста падају само златни комади? Ако хоћете, ја ћу учинити да од сада падају дијаманти и сафири, крупни као тичије јаје? — Ах! не, нипошто. — Но, па реците ми, шта вас тако мучи, јер ја то не умем погодити. — Племенита вило, заиста је врло пријатно грејати се, кад је хладно, јести, кад си гладна, спавати у мекој постељи; али има нешто, што је лепше од свега тога. А то је: кад се љубе двоје заљубљених. Од кад смо постали богати, ми више нисмо срећни као пре, јер, чим отворимо уста, да се пољубимо, испадају гнусни и гадни дукати, а све што пољубимо, претвара се у злато. — Ах! рече вила, ја нисам ни помишљала на ту непријатност. Али томе нема лека, и ви ћете се морати уздржавати од ваших пољубаца. —- Никад! Али чекајте: зар не бисте могли порећи онај ужасни поклон, који сте нам дали? — Могу. Али знајте, да више нећете моћи, не само просипати злато, него ћете изгубити и све стечено богатство. — Ах! шта нам је стало до тога! — Онда, нека буде по вашој вољи, рече вила. И, додирнув их штапићем, они се опет нађоше у отвореном амбару, где је оштар северац ужасно фијукао. Опет су постали оно што су и пре били; гладни и поцепани, дрхтали су од хладноће, као тице без перја и гнезда. Али су били задоволши и срећни, Јер им усне ништа није раздвајало. п. X. ЈУТаркобић. Шта гиисле нешчки проФесори о прмању жена на свеучмлишта ПРКВЕО /буб. а. дабић (Свршетак) Професори феминисте не дају се зауставити тим примедбама. Ех! без сумње, слободне професије су препуњене, варошки пролетаријат је једна египатска рана, и конкуренција жена погоршаће зло. Али 'неправде су рђави лекови. У осталом, та утакмица имаће благотворног дејства ако декуражира неспособне, ако се адвокат без рада, лекар без клијентеле, одричући се својих амбиција, одлуче да траже себи спаса у оним малим занатима, на којима им неће нико позавидети, а који ће им моћи бити довољни за исхрану. Би ли то била каква штета за дру-

штбо ако би какав ленивац или сметењак оставио какву јавну службу једној ннтелигентној и продуктивној жени? Што треба желети, то је да удео буде подједнак, да држава која није дужна буде галантна, не буде једном мати а другом маћија, да чува строгу неутралност између два пола, да подједнако дели међу борце сунце и ветар: победа ће бити на страни јачега, па био он кратке или дуге косе. Не одајимо се нашим предрасудама, ни ужасу који нам причињавају новЛне! „Одавно већ, вели Карл Френцел, ми допуштамо женама да буду комендијашице или певачице, сликарке или списатељке; има их чак које се од скоро појављују и међу социјалистичким говорницима, и ми већ почињемо да се на то навикавамо. Навикнућемо се такође и на жене-—правнике, на жене проповеднике. Сваки је слободан да им одрече своје поверење; али без сумње Хипатија знађаше више о суштаству божанства него александриски патријарх Кирил, но чијој заповести његови калуђери су је камењем затрпали и на комађе исекли". Г. Вистенфелд, поштовани осамдесетогодишњи старац из Гетинга, један је од оних ватрених људи, који не крију оно што им је на срцу. Већина непријатеља „академске л<ене" нису склони да иодражавају његову свирепу отвореност. Понеки од њих су лукави, чија вредност је одређена њиховом мудрошћу, па прибегавају врло вештачким средствима и притворству да би добили своју парницу. Они веле женама: „Не сумњајте у то да смо ми ваши истинити пријатељи, те као такви, баш у вашем сопственом интересу који нам је тако мио и свст, ми вам се заклињемо да ћемо обарати ваше претензије, и да нипошто нећемо разбијати свеучилишна врата ради вашег уласка. Ви играте тако како ћете све изгубити. Ми се дивимо више него ико вашој способности за науку; али вам не достаје основна сгтрема, основни претходни појмови и рад. А то се добија у гимназијама, а гимназије немачке неће никад постати установе за оба пола; то је противно нашим обичајима. Требало би нам свуда установити гимназије за женске где бисте ви морале ући још од 12 или 14 године. Да ли ћете ви знати у том добу да ћете имати довољно наклоности за научан рад ? Већини од вас постаће то одвратно и одрећи ће га се; тб ће бити најсрећније. Остале ће упропастити своје здравље за цео живот. Бескрвност, сушица и растројство живаца, болести су овог века од којих најљуће иате виши и наученији друштвени крз^гови. Кад се бескрвност ожени сушицом, какву ће децу изродити, и шта ће бити од јадне Немачке ?" Па не само, настављају они, да ће здравље жена бити порушено тим новим и ужасним начином живота, него ће и њихова душа у исто вриме бити лишена својих урођених особина. — „Пазите се, госпођице, довикује им прива-доцент берлинског университета, г. Адолф ЈТасон. Живећи као што живе сад, л<ене су до сад биле много узвишеније од нас, и уз пркос њиховој привидиој зависности оне су прави господари наши. Ми остали, јадни људи, осуђени да се још из малена спремамо за наш позив, ми морамо да се спепијализујемо сувише рано, тако да смо пре поједини делови човека него људи; ви сте те, које својим слободним духом и природним даромзаопште симпатије, представљате потпуног човека.