Звезда

Број 19

3 В Е 3 Д А

Стр. 153

Ви сте способне да све разумете, да све осећате, и да одабирате само цвет у свакој ствари. Ви сте драж и утеха иаших брига. Да сте биле тако несрећне да на нас личите, како би живот био жалостан! Како би био празан! Како би био облачан и хладан! Други један професор, г. Карло Штумпф, пева исту песму на овај глас: — Поразмислите мало, вели он. Ако бисмо задовољили ваше жеље, изван сваке је сумње да бисте ви могле исто тако лако добити лепе и богате положаје као и ми. Али узмите у обзир, молим вас, да бледи образи, раслабљени живци, очи које се иза наочара скривају, чине врло слаб утисак на мушки пол. Имајте призрења и на то, да докторска капа и најдубља научна познавања неће никад моћи заменити ту свежину мисли и осећаја, ту инстинктивну правилност погледа на живот и свет, то тако фино разазнавање истините вредности од лажне, једном речју, све те природне дарове који сачињавају неоцењиви чар жене. Један се клин истерује другим, и ако би чак човек и могао у исто време бити и лукав као змија и невин као голуб, ипак не би могао у једанпут притежавати две врсте мудрости. Верујте ми, то је ваша, која је добра, и то је толика истина, да и најмања ваша замисао вреди више него сва наша размишљања и апстрактни принципи. Па добро, нека вам буде! вели са своје стране г. Штај- ј тал; ви ћете нам дати Лајбнице, Рафаеле и Моцарте; | али то би била врло мршава накнада за род људски, ако | би праве жене нестало. Драгоцени дарови, којима сте ви обдарене, наследство су кроз хиљаде година полако нагомилавано; једном изгубљено, не поврати се никад више. Једног дана можда имаћемо и каквог Гетеа у сукњи, али нећемо више имати мајку Гетеову, и ја се тиме нећу моћи утешити. Феминисте пак одговарају овим неповољним пророцима, да несреће, које наговешћују, неће никад наступити, да су извесне бојазни само уображене, да девојчице неће постати малокрвне у својим гимназијама, да им наука неће превући образе бледоћом, неће исцрпети њихову крв, и да су жене чак издржљивије од људи, дурашније у раду, у замору и напору. Ко би од људи без штетних последица вршно улогу праље или надгледачице деце? У осталом, њихово ће се здравље одржавати телесним вежбањима, гимнас.тиком и забавама на слободном ваздуху. И ко вам каже, да ће оне изгубити своје дражи? Лице једне простакуше је сувише одвратно, лице какве докторесе напротив примамљивије. Има данас дражесиих жена, а друге су веома гадне, ма да не знају ни ове ни оне ни грчки ни упоредну анатомију; то ће тако вечито бити. Исто тако чему служе аргументације? Ви тврдите да браните њихову срећу од бесмислених жеља; али оне желе да буду срећне на свој начин, на своју руку. Оне су незадовољне судбином, коју им ви додељујете, а друштво у коме су жене незадовољне, једна је кућа готова да се сруши. Потрудите се да их задовољите, или ће оне прећи у револуционарни табор, а револуције су непобедиме кад и жене у њима учествују. На крају крајева, кад би се сто двадесет професора, чија је мишљења г. Киршхоф прикупио, скупили у какав конгрес, и кад би се питање решило већином гласова, жене би победиле. Али нека се не одају илу-

зијама! Оне би наскоро имале да пребројавају своје ватрене и одлучне браниоце. Јер та већина на скупу била би састављена махом из гшпустљиваца, а њихово је мишљење, да треба учинити само један покушај: па или ће тај усиети, и онда ће они једногласно узвикнути: „Нека нас Бог сачува!" — или неће успети, и онда ће они осетити једно иријатно задовољство, које ће се потрудити да прикрију; јер немачки професори могу се узалуд хвалити да се ничега не боје, жена им задаје страха, они се боје пчеле и њене жаоке. Један професор теологије у Берлину, г. барон од Соден, изразио је праву мисао тих попустљиваца, кад је рекао: „Има покушаја при којима треба знати како ће се држати. Ако овај сад наседне, онај који је створио полове, смејаће се, а човек, који заиста добро познаје жене, — смејаће се такође." Презриви откази и мандаринске гордости су се преживели, нису више у моди ; човек се ограничава у иронији. Питању, које су сто двадесет професора претресали, придружује се и једно друго, о коме су више њих по коју реч проговорили. Није доста да се задовољи мали број жена, које теже за докторатом; неће ли се штогод учинити и за све оне, које без икаквих амбиција, желе да прошире круг својих познавања, и које се туже на људе да им нерадо пружају духовне хране? Оне имају врло велики апетит, и жале се на глад; њима се нуди само половина нужне порције. 26. септ. прошле године, г-ђица Наталија од Милд говораше на конгресу женском у Берлину: „Какав положај и какав посао нам одређују људи? Они хоће да наше једино занимање буде да их обожавамо, да их љубимо и да им се надамо; они хоће да, недовољне саме себи, ми пустимо да нам младост прође у очекивању на појаву несравњивог бића, које ће од нашег болесног и устајалог живота начинити прави живот. Не имајући другог закона сем свога тиранског егоизма, они желе да ми вечито останемо тупоглаве незналице, чије ће срце вазда бити препуно њиховом заношљивом сликом." Г-ђица Милд се тужаше на данашњу литеразуру, на романсијере, на песнике, и на убеђерве да њих жена ствара. С презрењем навођаше ове стихове, које Гајбел приписује једној девојчици: „Оставте ме миру н снивању; „Снег, ето, покрива башту веће ! „Мој жнвот је само у очекнвању, „Ја чекам љубав и пролеће." А Павле Хајз не наводи ли речи једне друге невине девојке: „Хтела бих да сиавам ја дуго на цвећу, „Све док не дође човек, који собом доноси срећу!" „Бедници! узвикује г-ђица Милд. Ми хоћемо да радимо, а они нас осуђују на сањање. Они хоће да нас сведу на улогу љубазница, а љубав за њих није ништа друго до ропско потчињавање жене, која се предаје а чији дух не може ништа да да. Ми ћемо им доказати, да смо ми нешто више од будаластих лутака, да смо ми од Психијине расе, да ми хоћемо светлости и знања, и са нашом светиљком у руци ми ћемо се уверити да ли је љубав, коју нам они хвале, истинска љубав, па ћемо им исто тако доказати и то, да су њихове лутке достојне