Звезда

Стр. 158

3 В Е 3 Д А

Број 20

те стану исмевати, ијш се нросто међу собом грде. Па шта би онда? — Али, кочијаши су овде углађени. Гле, какви су? Чак не носе ни униформе; бољи су него нариски. Носе скупо одело као ви, или Николај Ивановић, и гле, исте форме, цилиндар, сахат на ланцу. — Је ли могућно да су ово кочијаши ? диви се Коњурин. — А ко би и био? Гле, стоје покрај коња. Ено једнога на боку, седи и још наочаре носи! —• Тфу! ово је пропаст! Ја сам мислио да је то ко год други. Заиста, с наочарима. А шта му је оно у рукама? Бога ми новине! Да, новине чита, подлац никакав! Ех, браћо! ово је чудо невиђено. А, гле, оног онамо... носи зелено одело, па плаву мараму. — Да, да, и то још такву мараму, какве нема ни један од вас, једила је Глафира Семјоновна Коњурина. — Е, е, е,... молићемо.... Ја сам узео за се у Паризу пола туцета вратних марама. — Ето видите, а овамо непрестано даму нападате, што не би ни један овдашњи кочијаш чинио. А кад су они такви префињени људи, онда на што им жандарми? — Ама, голубице, ја сам то, онако... од милоште... Немојте се наћи увређени, одговара јој Коњурин. — А видите, он то неби учинио ни из милоште. — Ама, заиста, погледајте ви добро ове кочијаше! Од господе се ничим ие разликују! чудио се Николај Ивановић. :— Како би га и могао разликовати! У гомили, ако би га случајно очепио, мораш му „пардон" рећи. — Добро, добро, господо, али ово је време ручку, рече Глафир# Семјоновна. —Много сам огладнела. Гле, већ је сутон. Ово је седам часова. — Да, да... Ваља нам који било ресторан наћи, прихватише мушкарци. — Да узмемо кола, па да заповедимо да нас возе у најбољи ресторан. — Зашто у најбољи? У њему ће нам добро џепове испразнити, рече Николај Ивановић. — Ах, Боже мој! Та нисам ли ја онамо на кбљу више од осамдесет франака добила, па зашто да џебрачим ? — А шта си ти једнако окупила с тим добитком! Срачунај, колико ти је од тога новца преостало. Видиш, колику си рњагу које чега накуповала? — Ах, тврдицо, тврдицо! А рачунаш ли ти, што ја тумачим и теби и Ивану Кондратијевићу, по свему иностранству ? Није ли нам се у Паризу нудио за тумача онај Чивутин, а ја му отказах, па сам вас водила сама свуда? А чивутину би морали по пет франака на дан плаћати, па још и хранити и појити га; овако, због мене, није вас стало ни пребијене паре. Коше ! викну Глафира Семјоновна кочијашу. — Ну шершон бон ресторан. Ву саве? Монтре ну. — Оћ, ош, тас1ате! (Да, госпођо). Кочијаш учтиво попридиже капу и успе се на бок. — Седајте, милостива господо !... командује Глафира Семјоновна мушкарцима.

Сви се посадише у кола и пођоше. Али се дуго није ишло: кочијаш учини два три обрта, изиде на Р1асе с!и Јагсћп РићНсјие и заустави се пред познатим рестораном БопсЈоп—Ноизе. — (наставиће се) —

ТУТШЕЛ Ћ ДЕНЕСТЕР Тутмел беше човек прост, благ, умиљат и пријатан, али при свем том није волео да му се досађује. Денестер беше похитар, нешто туњав, спор и малодушан, а његово највеће задовољство беше да задиркује грађане. Ова се двојица познаше овим случајем: Једног дана узе Тутмел кола да се мало провоза. Скинувши се с кола у улици Хавр, пружи кочијашу 2 дин., захтевајући да му врати 5 суа. Кочијаш се диже, збаци са својих ногу покривач, прегледа све шпагове, отвори два новчаника и извади само једно једино 5 пара, рекавши: „Ја имам само ово". — То ми је непријатно, рече Тутмел. Разуме се да вам не могу дати 40 суа за вожњу од 5 минута. ■— То зависи од ваше великодушности, одговори плашљиво кочијаш. — Знам, помисли Тутмел, али треба штедети. ■— Без сумње ћете моћи променити у пошти, рече тужно кочијаш. Тутмел оде у пошту, која беше готово празна и смотри чиновника где седи иза решетке, и савија сантиме у фишеке. Тутмел му приђе учтиво. Тај чиновник беше Денестер. — Будите тако добри, господине, рече Тутмел својим пријатним гласом, и промените ми монету од 40 суа. Денестер подиже главу, посматраше неколико тренутака ћутећи Тутмела, и настави даље свој посао. Тутмел мишљаше да је рђаво казао и понови своју молбу, са највећом учтивошћу. Денестер и не подиже главу и сасвим задовољно рече: »Немам". Тутмел мало побледе, јер виде да би овај човек хтео да се титра с њим, па пошто се клонио свађе, покуша да се са овим чиновником на леп начин споразуме. — Господин, без сумње, жели да се мало прошали, рече Тутмел уздрхталим гласом. Денестер метну лактове на сто и рече: „Рекао сам вам да немам." То је сигурно била објава рата? Тутмел гледаше Денестра неколико тренутака право у очи, па онда рече мирним гласом: — Уступам.... али, господине, ја видим више ваше решетке натпис: „Продаја марака". Ви сте старешина тог одељка? — Јесам, одговори Денестер, зачуђен толиком благошћу. — Изволите ми дакле дати једну марку од 10 п. — Шта, шта рекосте!?