Звезда

С тр . 166 3 В Е

Човек у фраку с часа на час долази, надгледа и нуди нова јела. Глафира само преводи. — Вели, да се овде, у ресторану, могу добити чаки „блине" са икром ; само ваља раније наручити, рече она. — Блине са икром? Дивота! Али, то ћемо други пут, одговорише људи. Е(: ђо1;У1§пе гиззе, топз1еиг... (И руску „ботвињу", господине). — Ботвињу ? Е, сутра ћемо то сркаги. Ех, Еиглези, Енглези! Много сте нас расположили, жаба вас ујела! брбља Коњурин. — Нисам знао да су Енглези такав сталеж. И ово црвено вино како је дивно, па још намирисано.... Е то су они већ сами, по својој вољи, метнули на сто. Ја рекох само : „бон вен", да би вино добро било, — одговори Глафира. — Шато-Марго. А шта, ја мислим да нећемо од њега посрнути, па баш, ако би и срећу боцу наручили? рече Николај Ивановић. — Ваља и Лондон-Гаус нодржати. — Пристајем! Ћеф ми је што једиом и до руске кујне догурасмо, — одговори Коњурин. — Оно, истина, доста је налик на француску, али, хвала им и на томе. Николај Ивановић и Коњурин су просто ликовали, испијајући црно вино; али кад се дође до плаћања, разочараше се. Кад Глафира затражи рачун, и кад се овај донесе, учини им се, но оним страшним ценама, да је то апотекарски рачун. Рачун је износио преко осамдесет динара. За црни хлеб наплаћено је било равно пет франака. — Фју, фју, фју! ћуче Коњурин. — Пато, болан, значи 35 рубаља на наш новац. За три руска јела и икру у закусци на 35 рубаља! Види се да су овде гтрескупи руски производи! Па то је скупље, но у нашега Кјуби, у Петрограду, а већ познато је, да је овај кожодер ! Лепо, госнодо Енглези! А ја још окупио хвалити тај енглески сталеж ; за мало те нисам и „вив англичан" узвикнуо!... Дакле по дванаест рубаља на главу, и ако нисмо ништа вруће, или слатко појели. — Ја сам појела порцију сладоледа и неколико поморанаџи, одговори Глафира Семјоновна. — Па шта, поморанџе? оне су овде јевтиније него репа. Не, не идем ја више овамо; на част му и блине и батвиња. Јер за блине и батвињу могу нам узетн толико, да би се морали вратити пешке кући, у славни град Петроград. — За вино је много узео : по дванаест динара боца, рече Николај Ивановић, прегледајући рачун. — Та је ли то мо1ућно? Ах, на нос им испало! Вино је истина добро, али је, брате, цена разбојничка. Нисмо ли ми у сред Париза пили боцу добра внна по два франка? -— Е, али овде сам наручила најбоље вино и казала, да он, т. ј. тај исти човек, на часну реч донесе што је најбоље, — одговори Глафира Семјоновна. — А он једва дочекао? Па дај оно најскупље, враг му судио! Е, мени је за дивно чудо, Иване Кондратијевићу, — рече Глафира Семјоновна. — Хоћете и у иностран-

3 Д А Б рој 21

ству своје ћуди да задовољите, а овамо нећете то да илатите. Што су вам требала руска јела? — Како нећу да платим? Морам платити. Другчије не може. Ако не платим, отераће ме у полицију. — Па зашто онда грдите ? — А како да не грдим за своје паре? Кад ти, на пример, свлачиш седам кожа с мене, онда дај и мени задовољења, допусти бар души да одане. —• Та није требало то вино остављати њему на избор, — рече Николај Ивановић. — За доручком, на кол^у, имали смо дивно вино за три франка. — Ах, Боже мој! Вечно укори! викну Глафира. А кад је тако, ја ћу то вино узети на свој рачун, и платити својим добитком. — Де, де.... Срачунај најпре колико ти је остало. Ти си те новце, готово све, оставила у трговинама, купујући којекакву ситнурију. Гарсон! Прене... И Николај Ивановић извади кесу, те стаде одбрајати злато за обед. — Колико бакшиша да дамо овом човеку? загшта он Коњурина. — Ако су нам и метнули трн под нос, опет не треба руску славу погазити, Ц дати франак на бакшнш. Јер они знају да смо ми Руси. — Онда им подај два четвртака. — Ћути, Бога ти! Ја мислим да је и пет мало. Зар ниси видео да се лакеј вртио као чигра, кадје чуо, да су Руси дошли. Ви'ш како гледа? Развукао лице.... И чудна ми чуда!.. Рач}ш износи осамдесет и три франка и пб.... Да му дам четири велика златника и један мали, а он нека узме себи шест и по динара на чај. Та, Руси смо, болан... Незгодно је дати мање. Руси на страни имају изузетан ноложај, и славе се богатим бакшишима. Пристајеш ли, Иване Кондратијевићу, или не? — Пристајем! Где већ није наше пропадало! рече овај, и махну руком. Николај Ивановић баци гарсону у тањир деведесет франака, па рече: — А кусур прене пур буар ! (НАСТАВИЋЕ СЕ)

I хл, АЛЖИРСКА ЛЕГЕНДА - а/1фонз ДОДЕ -«►- У богатој варошици Блиду, неколико година пре но што ће је Французи освојити, живљаше један честит Мавар који се, као и отац му, звао Сиди Лакдар, а коме људи из те варошице дадоше надимак Ленивац. Маври из Алжира су, као што знате, најнемарнији људи под Божјим иокровом, а особито они из Блида, мора бити због оног заношљива мириса од неранџи и лимунова, у који је лепо потопљена ова варош. Али што се тиче лености и немарности ту, бива, није ни један међу Блиђанима ни за мали прст Сиди Лакдаров. Том честитом домаћину леност постаде стално занимање.