Звезда

Број 21

3 В Е

3 Д А

А остали беху који терзије, који кавеџије, који ситничари, али Сиди Лакдар — он беше само ленивац. Након смрти својег оца Сиди наследи једну баштицу под варошким зидовима, ограђену белим зидом, који се почео већ рушити; врата, која ннје никад затварао, беху зарасла у џбуњу, а осим тога ту је још било неколико смокава, банана и два три извора, који су се блистали у трави. Ето, ту је он проводио свој живот: испружи се колико је дуг, ћути, нигде се не миче, а брада му пуна црвених мрави. Кад огладни само пружи руку и дохвати где год из џбуна крај себе какав згњечен банан ијји смокву. Али пре би }шро од глади, но што би се дигао и узабрао воћку с гране. С тога су му и смокве трулеле; у башти и по дрветима беше вазда тичица. Ова претерана леност беше необично прочула Лакдара у целом крају. Поштоваху га као каквог свеца. Жене, враћајући се с гробља, и пролазећи поред његове баштице, иђаху лагано, у корак и говораху шапатом. Људи му се смерно клањаху; а сваки даи кад се пусти школа, читава гомила деце у хаљинама од пругасте свиле с црвеним капама, пела се на зид његове баштице и покушавала да узнемири ову благословену леност зовући Лакдара именом, смејући му се, задиркивајући га, гађајући га корама од неранџе... Залуд сва та мука! Ленивац се није мицао. Покаткад се тек чује из траве: „Хоће да вас ђаво носи, само ако се дигнем", али на том и прође. Једном, неком од ових малих несрећниковића, пошто се до миле воље прошалио с ленивцем, беше се наједанпут свидео овај хоризонтални положај, те ће једно јутро право оцу, и даде му на знање да више неће да иде у школу и да хоће да буде ленивац. — Шта, ленивац ти?... викну отац, неки честити чибугџија, вредан као пчела, који седа за посао чим петли запевају... Ти ленивац?... Но, то је славан проналазак! — Јест, оче, ја ћу да будем ленивац као Сиди Лакдар... — Не дам, нећеш, мили мој. Ти ћеш бити што и твој отац, или писар у суду код кадије као твој ујак Алија; али ја не дам да будеш ленивац... Хајд одмах у школу, или видиш овај трешњевак — хоће да заигра по леђима... Магаре једно! Кад виде трешњевак, дете ућута и сави главу. Али у место да оде у школу, отиде у један маварски базар, шћућури се између две гомиле смирнских ћилима и оста ту цео дан. Опружи се на леђа, стаде посматрати маварске фењере, кесе од плаве чохе, јелене с позлаћеним грудима који се сијаху на сунцу, удишући јак мирис из стакоца с есенцијом и арапских огртача од топле вуне. После неколико дана отац дочује за то; али узалуд је викао, псовао, проклињао Алаха, узалуд је уздуж и попреко макљао свога сина свима трешњацима из дућана, није ништа помогло. Дете се узјогунило, па ни пет ни девет него: „Хоћу да будем ленивац... хоћу да будем ленивац", и увек ко што, оно у куту лежи. Пошто му већ досадила свађа а није ништа иомагало, отац ће му, пошто се договорио с писаром Алијом, рећи :

— Чујеш, сине, кад већ хоћеш на силу Бога да будеш ленивац, добро, ја ћу те водити Лакдару. Он ће те подврћи испиту. и ако доиста будеш показао особита дара за тај занат, ја ћу га замолити да те узме за шегрта. — Добро, одговори дете. И сутрадан се обојица, намирисани и обријани, уп)гтише да потраже Лакдара у његовој баштици. Врата као и увек беху отвореиа. Они, уђоше не јављајући се, али како је трава била врло густа и висока, имадоше муке док нађоше домаћина. Најзад у дну баште међу бујним биљем опазише некаку гомилу жутих дроњака, која их прими мумлајући. — Помаже Бог, Сиди Лакдаре, рече отац метанишући. Довео сам ти сина, који по што по то хоће да буде ленивац. Довео сам да га испиташ и да видиш има ли дара, па ако има, молио бих те да га примиш за шегрта. Платићу ти колико је право. Сиди Лакдар им ћутке даде знак да седну поред њега на траву. Отац седе, син леже, што је било већ врло добар знак. Потом се погледаше, ништа не говорећи. Било је баш подне; омора па сунце упекло!.. Чини се да цела башта спава. Само се покаткад чује лаки прасак махуне на дивљој жуковини, жубор врела у трави, шум тичица но грању и шушањ лепезе. Понекад се каква презрела смоква откине и падне ударајући о гране. 'Гада би Сиди Лакдар пружио руку и с муком доносио воћку к устима. Дете се, пак, није трудило ни толико. Најлепше смокве падале су поред њега, а он ни главом не мрдну. Газда Лакдар гледаше преко ока ову прекомерну немарност, али речи не рече. Сахат-два прођоше тако... Већ можете мислити да јадни чибугџија мишљаше: е је ово препшо меру. Ипак се не усуди рећи ни словца, и сеђаше мирно, са скрштеним ногама и сам савладан атмосфером лености, која је лебдела у овој омори заједно са загушљивим мирисом од банана и неранџи. Наједанпут грдна смоква паде с дрвета право на детињи образ. Лепа смоква, Алаха ми! као ружа, шећерна, мирише као сахат меда. Дете је требало само да је гурне прстом па да падне у уста; али за њега и то беше заморно, и он оста тако, с воћком на образу, не мрднувши ни прстом. Најзад искушење поста велико, он намигну оцу и рече му боним гласом: — Оче, оче... метни ми је у уста... Кад ово чу Сиди Лакдар, који је држао једну смокву у руци, баци је далеко, и окренувши се оцу рече љутито: — И ти си ми ово дете довео на занат! Та оно треба мене да учи! Ја тек њему да будем шегрт! Потом клекнувши, оборивши главу к земљи, рече детету које је непрестано ту лежало: — Ја ти се клањам, о оче лености! С франц. 1Јр. ЛеШробић