Звезда

Стр. 168

3 В Е 3 Д А

Број 21

КНгИЗКЕВНОСТ Из Српске Књижевноети. Слике и расправе од Милана Савика. Нови Сад. 1898. За ово иоследње време у нас се одомаћила једна виша врста књгокевности: есеј, студија, књижевна расправа, слика, како хоћете. Г. Недић је штампао своје познате студије Из новије српске лирике , г. Цар два кола својих Симпатија , ове године сличне радове г. К. Суботић и г. Савић. Свакако, то је појав који се мора поздравити. Та се врста јавља у доба када је књгокевност постала, и количином и каквоћом, богатија, и када је укус постао финији. 1-1 одиста, мало у коме облику писац је у тако згодном положају да изнесе не само своје књижевне погледе, него и своје схватање живота; своје моралне, научне и* социјалне назоре. Те се ствари радо читају, зато што говоре о стварима занимљивим .по себи, о знаменитим представницима духа једне земље, о стварима које су на домаку свима, и зато што су лепо, занимљиво писане. На тај начин, критичар, као свештеник књижевне Темиде, има данас доста ретко задовољство да га читају, па чак и да у неку руку влада духовима свога доба. Карлајљ у своме делу О херојима и култу хероја , говорећи о Џонсону, Русоу и Бернеу, тврди, да је књижевник хероЈ нашега доба, модерни пророк, господар мисли људске. Ни за кога то толико не важи "као за велике критичаре и књижевне историке. Производња књижевна данас је толика, толико има ствари које човек треба да зна, а живот је тако кратак, да су ти људи прави добротвори наши. Читалачка публика запрепашћена том бујицом штампане хартије, осећајући потребу једнога правца, једнога здравога разума, човека умно-естетички развијена, који би је водио кроз таЈ хаос у коме се тако лако може да залута, дала им је без мало неограничену власт. Бојим се навођења имена и само помињем чињеницу, да су они који су имали највише утицаја на мозгове својих савременика били баш ти људи. Да поменем само два случаја код нас. Велики утицај који је један књижевни чланак Светозара Марковића имао крајем шесетих и почетком седамдесетих година, и __утицај који је у наше дане имала књига г. Недића. Г. Савић није човек од јуче. Његов књижевни рад броји већ двадесет година. Као некадашњи уредник Јавора и Стражилова , он је имао осамдееет година пресудну реч у питањима наше књижевности у Војводини, данас је секретар Матице Српске и уредник Летописа Матице Српске , и тиме његова компетентност има још службениЈи карактер — као што видите, ове слике и расправе, положајем самога писца, заслужују пажње. Међутим чудна ствар — о њима се није говорило, нико се није ни осврнуо. Да ли је томе узрок немар који је на свима пољима у нас завладао или похвалан осећај попустљивости према туђим слабостима и греховима, нарочито књижевним греховима? Ко би то могао знати! * * * Као и у свачему што је људско, и у књижевности је: (Јио1 сарИа Ш зепзиз, од прилике наше: колико људи, толико ћуди. Сама уметност није ништа друго но начин

на који један темпераменат види и осећа реални живот. А критичар, више но и један писац, тако рећи још једанпут, уноси у оцењивање књижевних дела свој темпераменат и своје схватање живота. У књижевности, у моралу, у свима појавима човечјег духа, не мери се чаршијским аршином, и апсолутног мерила нема. Оно се мења према темпераменту пишчеву, према средини којој се родио и васпитао, према наслеђеним особинама духа, према хиЈваду околности које се морају узимати у обзир. Видите како су само различне њене најкрупније врсте: ако критика постави неко апсолутно правило, неоспорну књижевну догму, на пример а рпоп узет дух, геније расе, она је догматична; ако књижевна дела оцењује према темпераменту, душевним особинама самога писца, ако јој је личност пишчева све и сва. онда је ■асихолошка; ако противно спиритуалистичкој догматичкој критици стане на земљиште позитивизма, и у проучавању књижевних дела главну пажњу обрати на средину, у времену н простору, на спољне утицаје, ако на тај начин, критика бз^де психична историја једнога друштва, изучавање његових обичаја, осећаја и идеја, она је онда историјска; ако се бележе и анализују утисци једнога дела,') ако се проучава физички, интелектуални и морални сензибилитет (осетљивост) једног писца, критика је тада импрссионистичка. После тога критика може да сматра књижевност као одблесак философског и научног покрета једнога доба, (Брандес у Књижевности у. Деветнаестом Веку и њеним главним струјама .), или може да се узме као историја интелектуалне и моралне формације самога критичара (случај са Буржеом). Поред тога има толико комбинација свију тих праваца у критици! Али поред све те разноврсности у погледима, сваки критичар мора да има једно мернло, своја књижевна начела, свој критеријум према коме ће оцењивати дела или бележити и сређивати утиске које је примио. Има ли то код г. Савића ? Мени се то питање учинило необично важно. Наш писац је тако дуго држао у рукама књижевне теразије, његове речи биле су праве пресуде, докле је он службени књижевни оракул — и вреди знати према чему он суди, какав је мач кбјим сече (а он тако радо мачем сече). Прочитао сам ту књигу два пута, пажљиво, реченицу по реченицу, и после другог читања дошао сам до закључка да је г. Савић највећи књижевни анархист у нас, да он не зна шта хоће, да нема књижевних начела. 2 ) У читању се јасно опажају слојеви туђих назора, непредвиђени примљени погледи, оскудица сваке системе, „Ја хоћу да за вас будем човек који се враћа с пута, и који се као голуб Ла Фонтенов задовољава да каже: „био сам тамо и десило ми се то и то." Сарсеј у студији о Ибзену („СобтороИб", јуни, 1896., стр. 738.). 2 ) Искреност, отвореност врлина је јавне речи. Мишљење које овде износим већ постоји, нарочито код нас млађих, и ја знам да ћу овим речима само олакшати толиким људима. Ради правдања пред другима, имам само једну реч да кажем: ко мачем сече, од мача ће погинути. Г. Савић, пишући у овој књизи о Јаши Игњатовићу, налази за потребно да нам помене, како ја Јаша примао новчане награде за љубавне услуге учињене једној старијој госпи. Такве ствари дају ми пуну слободу, којом се ја ипак нећу користити.