Звезда

I ....... '

Стр. 196

ЗВЕЗДА

Број 25

ушао иоштован и иоштујући, па не бих био рад да буде друкше ни од сад! Ја ту... (хтеде рећи Паву, али си предомисли) девојку — који ли је ђаво — ни сањао нисам док овај поштовани праг нисам прекорачио, а нрекорачио сам га због вас, по позиву вашем и ваших родитеља. — Имате право; опростите! — Добро, али нека је ово последњп пут! — Седите! — Да седнем. И он седе близу ње. — Кад велите да сте због мене долазили.... —-. Него због кога бих? Истина, ја дубоко поштујем вашег оца п мајк.у, али прави магнет, што ме овамо привлачи, то сте — ви! И погледа јој право у очи. Њу обли румен. Он је полако узе за руку. — • Да, Милена, ти, племенита и узвишена девојко, ти ме овде привлачиш! Ти не знаш шта си учннила са овим јадним срцем и овом јадном главом, па ме мора заболети душа кад ми и онако једно чудовиште натураш ! Ја те волим неизмерно, безгранично! Љутиш ли се ! Је ли ти криво што ти ово рекох? Само нружи прстом на врата и ја одмах одлазим ! Она сагла главу, не гледаше му више у очи, али му ни врата не показа. Он принесе њену руку уснама и притиште на њу врео пољубац. .— Та ја ћу иолудети! — рече — Је ли могућно да и ти мене волиш?!... Мила ! Срећо моја! Та ја сам стрепио," ја сам умирао од страха — а гле! Ти ме волиш? ! Збиља, волиш ли ме?... -Да! — 0, злато моје! Допусти да ти изљубим ове ручице ! Па љубећи јој руке стаде је заливати изливом: евојих осећаја. — Ти, тако лепа, мила, племенита, ти ме волиш! И ја тебе! А знаш ли од кад? Од првог часа кад сам те видео. Чим си ступила у салу Коларчеву у белом руву као вила, неки врео дах запахну ме по образима. Отеше ,ми се очи за тобом ! Не могох мировати док се с тобом не познадох. Кад сам те узео у наручја у валцеру, а мене остави памет! Чинило ми се да не играмо него да летимо.по небесном простору!... Знаш ли да те волим више него цветак сунце, више него мајка чедо! И сад насташе изјаве љубави. Ту се причаху снови. Гајић ништа друго није радио него само сањао њу, ведру, вес#лу, прозрачну као неко надземаљско биће, чији је глас звонио као музика, чији га је дах огтијао као мирисави ружичњак.... Беху срећни, пресрећни.... Вече се спуштало лагано. Сенке кућа беху пале на улицу; хладан ветрић пиркаше. Да седнемо крај прозора — рече она. — Да седнемо, душо, да гледамо свет и да и он нас гледа. — Зар се ви бојите? — упита га она.

— Напротив. Моја је љубав чиста и поштена. Ја немам ни према коме никаквих обавеза. Ако ти ниси противна, објавићу је целом свету ! — рече он и примаче две столице прозору. — Ја се не бојим никога. Мами ћу казати велерас а и оцу. Знам да ми неће бранити. — И ја немам никакве препреке. Отац ми је и тако вољан да ме жени. Седоше крај прозора и гледаху свет што пролажаше улицом. — Него се љутим на вас ! — рече она. — Зашто., душо ? — Што ми не дате што год да читам. — Па зар си прочитала оне књиге ? .— .Ја оне не могу да читам ! — Мила ! — Бога ми, не могу ! Може бити да су оно добре књиге, али ја за њих не марим, не занимају ме ! Шта ме се тиче тамо неки старацЦ Мени дајте < књига у којима се пише о љубави! Имате ли НануР Чула сам да ]е то лепа књига. — Од кога сте то чули? —Причала ми једна другарица. — Та књига није за вас ! — рече он озбиљно. — Зашто ? — Зато што сте ви чедна девојка, и што чедне девојке не треба да читају такве скандале ? — Какве скандале ? Ужасне ! Ја црвеним кад их читам ! Не, не, ви то нећете читати ! Ја бих казнио највећом казном онога што се усудио да то иреведе и штампа те нам младеж развраћа! — Баш бих радо видела шта ја то! — Душо моја, то ти не могу дати ! Ја желим да ти будеш моја жена; а моја жена мора бити чедна у сваком погледу. Кад би била друкчија ја је не бих волео !... Ја имам других књига, лепих, занимљивих... — Јест као ове што су !... рече она и напрћи уснице. — Добро ; донећу ти баш занимљивих. Јеси ли читала Лов на милионе Р -— Нисам, али сам слушала да је то лепо! — Врло лепо! Па после, имам Гитану, па, Краљицу ноИи, па Борбу око милиона , па Ноему... Знаш ли да не можеш књигу оставити из руку, тако је то занимљиво. — Па кад ћете ми донети те књпге? — Сутра, кад дођем. — Зар цео дан да седим као очајник? Знате ли да ме уби чама! — Добро, ја ћу вам послати сутра пре подне.... Били су задовољии обоје: она, што ће једанпут добити, по њеном мишљењу, ираве романе, а он што му је ношло за руком да је одврати од Нане. Свакој би девојци он дао Нану веома радо, баш зато је и купио ту књигу, али не могаше никако да је да Милени. Он је видео свој рачун у томе да та богата јединица Пантићева буде његова