Звезда

Број 25

3 В Е 3 Д А

Стр. 197

жена; а кад му то већ рачун налаже, онда му и његови појмови налажу да та девојка, што ће се његовом женом назвати, буде просто као Атлагића злато што не зна »на чем жито расте«.... Милена га је исиратила до капије и ту му је дала пољубац. Он је ишао весело улицом и звиждукао. Био је потпуно спокојан. Помишљао је на богату женидбу и опрему девојачку и стварао слику свога будућега стана.... На ум му паде Пава. — Шта ли је чича Мата с њом урадио! Ја сам му вала устуиио лепо парче!... рече гласно и насмеја се. (НАСТАШГБЕ СЕ)

НА РАСТАНКУ Узми овај нежни цветак, Срце моје што ти даје; На Оајне га груди метни Да ти каже љубав шта је? Љуоав ми је -— цвети-ћ. овај, Што чаробне окрива дражи, И што својим миомиром Малаксале груди онажи. А ти ои ми нешто тужна К'о јеоењи лиотак овели; Закити ое цветом овим, Да те тужну развеоели. Па, када ое раетанемо, ' И настану дани чаме, Ти мириши цве^е ово И често ое ее^ћај на ме!.„ Пирот. ]У1/!ађииац.

ГДЕ ПОШОРАНЏЕ ЗРУ од н. а. љејкина (Маставак) XIX Сутра дан се Коњурин пробудио с јаким болом у глави, сетио се свега, што му се синоћ догодило, иа је казао: — Е, баш сам подобро повукао Тога нроклетог коњака! А то је све због Нице, не било је! Ово је гшјаначки град. Пијаначки и још карташки... Колико сам синоћ провео око те проклете вртушке. Чини ти се да је дечија забава а овамо толики новци одоше! Зрео чо-

век не би требао то ни да гледа, а камо ли да игра Алн... све мисјш на.ћар. Тфу!... Он пљуну, устаде из кревета и стаде бројати паре, које му синоћ Николај Ивановић предаде, као остатак од размењених пет стотина франака. Нашао је триста педесет и два динара п нешто ситнине. — Дакле, сто четрдесет и осам франака посејах јг земљи где поморашде зру^! рече он. — Јуче изјутра сам скоро толико на кољу изгубио. Ој, ој, ој, то је скоро триста динара на земљи поморанаца изгубљено! А то је око сто двадесет рубаља на наше новце. То ли је, дакле, та Ница ! Ту ли се страћи дневно на 300 француских четвртака!... А шта ли ће бити даље? Не, ваља бегати одавде... Доста је свега! Умивајући се, он изручи себи на главу пун лонац хладне воде, па се обуче, очешља главу и браду па тихо куцну на врата од собе, где беху Ивановн, да би дознао, да ли су они устали. — Ходите, ходпте! Ми већ чај пијемо! чуо се изнутра глас. — Чај? А од куда вам то? у чуду запита Коњурин, кад уђе у собу. — Овде нема Самовара. — Измислили смо га, одговори Глафира Семјоновна, иза чајнога сточића. — Видите, дали су нам мелхиоров чајник и спиритну лампу. Ми смо у чајнику узварили воду, а у чаши — чај, па смо га покрили малим тањирићем, место поклопца. Отуда и разливамо чај. А толико сам говорила лакеју да мп да два чајника, — па ништа. Заварили смо наш чај, што смо понелп из Петрограда. — Дивота, дивота! Па онда дајте ми једну чашу, и то — што јачега чаја. Чудо, какб се осећам од синоћнице, рече Коњурин и седе за сто. — Да, лепи сте Јуче били... — Ћутите и не помињите ! уздахну он. — Требало би ме излемати, овако стара лудака! — Па сте још и даму себи нашли да вам прави друштво ! А где сте је нашли? ■— Нисам је ни тражио... сама се понудила, рече збуњено Коњурин. Настаде говор о синоћњем губитку. — А знате ли да самија више од двеста франака изгубила?- рече Глафира Семјоновна. — Узела сам, бајаги, вашу кесу на чување, да вас од губитка сачувам, а овамо сам сама ваше новце упропастила. Нпкола Ивановићу! подај Бога ти тај новац за ме. — НеМа разговора, ово је карташка пећина, одговори Коњурин. — И то још каква! Карташка и пљачкашка пећина! Овде су сами лопови н пљачкаши. II Глафира исприча све, како је нека старчина приграбио себи њен добитак; како је банкар два пута оспорио њено право, па јој није предао добитак. — Ето видите, а овамо велите да је Ница аристократско место, рече Коњурин. — Знате ли да не марим више ни да погледам те игре. Што да се правим луд? Зрео човек а овамо окупио којекакве детињарије. Није ли то срамота? — Не, не! Данас ћемо на празник цвећа. Зар сте