Звезда

3 В Е 3 Д А

Б рој 25

ви заборавили да смо купили билете, да гледамо, како ће се на булевару тући ивећем? Па и то је нека будалаштина, примети Николај Ивановић. — Шта ћемо, кад је већ мода таква? С ким си, онаки си. Та игра бар није опасна, одговори Глафира. У томе се зачу лак ударац у врата. — Антре... викну Николај Ивановић па задовол,но погледа жену, што је избацио ту француску реч. Уђе момак с наполеоновском брадом и писаљком за ухом, поклони се и поче говорити нешто францускп. Говорио је дуго. Коњурин и Николај Ивановић ако и нису ништа разумевали, — слушали су и гледали му право у зеницу. Слушала је и Глафира и такође није разумевала ништа. — Глаша? Шта ће овај? Запита жену Николај Ивановић, климајући без прекида главом. — Опет нешто на рачун доручка и ручка у гостионици. Вели, они имају таблдот. — Видиш ти њега... Вуј, вуј, мусје... Знамо... И кад буде требало доћи ћемо. — Жали се, што синоћ нисмо ручали у гостионици. — Ене сад! Кад смо дошли у нови град, ваља пре свега гостионице обићи. — То оно и јесте... Сад разумем у чему је ствар. Замисли, он вели, да ако ми ни данас не будемо код њега на храни, он ће додати на цену собе. — ТТ Тта каже? Је ли он при себи? Нон, нон, мз^сје... ми нећемо тако. Реци му Глаша да ми нећемо тако! Шта је он смислио, видиш молим те? — Хотела је бар овде много, па ако он подигне цену, ми ћемо прећи у други хотел. Ако је волензи, онда волензи, а ако није вОо^ензи, онда како хоћете. Компрене? — Ама шта ти ту торочеш, он тг не разуме. — Како не разуме, кад ја узимам страну реч? Пеје анкор нон. Дежене и дине такођер нон, рече Николај Ивановић Французу одмахнувши притом руком, и настави: — Ако хоће нека разуме. А сад му ти објасни све, како треба. — Мани га се! Да му учинимо по вољи, да доручкујемо данас овде. Биће јевтиније него уресторану. Вели, доручак стаје свега три франка. — Е, нећу подлацу да учиним по вољи. Шта они нама по вољи чине? Ми њима и „вив л^а франс" и све тако; а они нама ни други чајник за чај не дају. Срамота! У чаши чај заварујемо. А шта то значи? А, мусје? Зар ви не можете Русима ни два чајника да дате? — Запита Николај Ивановић Француза мигнув оком на заварени чај у чаши, — а овамо говорите о руско-француском јединству. А, ако је јединство онда сте ви обавезни за Русе самоваре држати, и карнисовске чајнике за варење чаја. — Па шта да му кажем? пита Глафира Семјоновна. — Та, нек иде до ђавола! доручковаћемо овде. Најпосле овде нећеш наићи ни на какву вртушку. Иначе, ако пођемо да тражимо ресторан, наићи ћемо на вртушке, пресече ствар Коњурин. Николај Ивановић се није противио.

— Вуј, вуј!... Ну, деженон ожуддјум ше ву, климну главом Глафира на Француза. Овај се поклони и оде. (насташЉе се)

А •ПТТТТТТТТ - матилдасерао — Непотпун љубавник (тоустино морели) Ана овако прича: ЈБубав, којом ме љубљаше Ђустино Морели, била је дуго моја тајна утеха и мој тајни понос. Ја сам са својим мужем била потпуно несрећна жена. Беше то једна од оних интимних и неисцрпних брачних несрећа, што носе најгори облик, што доводе у искушење највећу женску трпељивост и што најчвршћу душу лишавају сваког појма о правди. Мој муж не беше ми само неверан, беше ми иростачки неверан; није му било довојвно да према мени буде неучтив, требало му је да буде и грубијан; у његовом срцу не беше ни трунке нежности. Својим тиранским, гнусним и суровим ггонашањем одбијао ме је од себе. Ја сам му, чини ми се, била личност коју је највише мрзео на овом свету. Патила сам безгранично, а стидела сам се што патим. Нисам била рада да свет дозна мој живот, те сам брижљиво крила све своје јаде, чувајући, да осем среће не изгубим и свој женски понос. Једина личност, која ми је у то време помагала да своје муке лакше сносим, беше ТЈустино Морели. Он је знао све. Ја му не казивах ништа, из поноса, али он је, ипак, имао тачну меру свих мојих мука. Знао је све, израније. Кад сам хтела да се удам за свог мужа, сви одобраваху мој избор; једино Тустино Морелп побледео је кад му је то речено, мргодио се увек кад год би му се споменуо тај брак, покушавао је да ме одврати, али није могао да сломи моје слепо упорство, отпутовао је, нестало га је и вратио се тек на годину дана после нашег заручења. Доцније, ја му горко пребацивах за његово бегство; пребацивах му што ме је предао у руке бесна и покварена човека. Још се сећам бола што се огледао на његовом лицу после тога мог пребацивања. Кајах се што сам то чинила, јер тада први пут осетих, да је срце 'Бустина Морели било и сувише слабо, осетих да ми је ваљало штедити га. Али за што да ме не спасе, кад је могао? Он ме је љубио, није требао пустити да паднем у понор јада. После тога остајаше му само, да балсам своје љубави лева у моје неизлечиве ране, не би ли ме што мање бридиле. Тако је његова љубав била скривен, мио, чист балсам. Ја га виђах ретко, Тоустина Морели, јер мој муж је сумњао у њега, исмејавао га је, а ни он се није радо дружио с мојим мужем. Па и сама ја, тако ми свете и нежне Таустинове љубави, мрзех да видим та два човека заједно. Али издалека, растављени данима, недељама, па