Звезда

Број 25

— Од чега се бојиш ? — питах га, гледајући га ј у очи. — Ни од чега, душо — одговорио би ми, зверајући ј унаоколо, да би избегао моја испитивања. — А волиш ли ме, волиш ли ме? — Обожавам те — одговорио би он тихим, искреним гласом, који је долазио са дна српа. Али ја поста- 1 јах све нестрггљивија, Не могах проживети ни један дан, а да га не видим. Према свом мужу немађах више никаквих обзира, и желех, да и он, "Бустино Морели, тај нежни и умиљати љубавник, уништп све своје обзире. — Не могу — рекао би ми он, тихо, умиљато, е да би ублажио то своје упорство. — За што не можеш? -— Не знам, али не могу, Ана. Долазити у твоју кућу, где је он, врло ми је несносно. — Онда ме не волиш! — Ана, војшм те неограничено. — Није истина. Да ме волиш, дошао би ми. Дођи сутра, дођи... — Ана, не могу. — Не волиш ме, не војшш ме! Да ме волиш, долазио би увек да ме видиш. — Ја умем да те волим и издалека. — Не патећи од даљине? — Не патећи. — Пошто имаш другу љубавницу? — рекла бих му огорчена. — Не греши душу, мила. Ја обожавам само тебе., — Онако, кроз сфере, као звезде? — Тако — рекао би он, с толиком племенитошћу, да ја одмах сматрах себе као најпростију међу најпростијим женама. У то време, својом кривицом, дакЈге —доцније дознах да је било, кривицом Тзустина Морели —ја иочех мутити извор сваке своје утехе. Докле ми се пре, свака његова нежност чинила као богата милошта, што мије пружа судбина, — сад више не бејах задовољна. Он је још увек био исти човек, љубио ме је још увек Јћубављу пуном саучешћа, поштовања, дивљења, обожавања, али ми се чинио хладан. На послетку ја бејах млада, лепа, блсгантна, многи ми се удвараху, јер нечовечно поступање мога мужа са мном било је познато, п ,ако ја то најбрижљивије скривах, те непрестано осећах око себе мирис тамјана, што су га млади и лепи људи палили жудећи за мојом љубављу. 'Бустино Морели чињаше ми се хладан. Бурна страст Нина Стресе према Грацији, мојој пријатељици, испуњаваше ме радозналошћу п завишћу. Уиоређујући Нина Стресу са Ђустином Морели ја долажах до све већег уверења да мој љубавник — а зар он беше љубавник? ; —. не осећа према хсни онако снажну и живу љубав, какву човек оеећа кад је млад, кад је крв топла, кад вам се жена аећ предајс својим срцем. ■ За што . сн тако хладан ? — питах га готово сва(ш пут. — Хладан, чини ти се? — Не чиии ми се; хладан си. — Нико те не може љубити више од мене, Ана.

— Немој се хвалити. Ти ме љубиш мало. — Тлути, душо, ћути. — Ја ти се не допадам — додавах ја. — Нико ми се не допада више од тебе, кунем ти се! — Не верујем ти! — Шта да чиним, па да ми верујеш? — рекао би ми он тужно. — Не знам —- одговарах му хладно. На сваком новом састанку био је све тужнији и моја душа се ледила. Понеки пут спазила бих га како ме гледа тужно, иатећи не знам од какве чудне и непознате бољке. Његов глас бејаше туп, док би са мном разговарао; највише је, пак, ћутао, удубљен у себе. — На шта мислиш, љубави? — Не мислим, сањам, мила. — Шта сањаш ? — Један једини сан, твоју љубав, Ана. — А зар је немаш овде, пред собом, стварну, живу, топлу? — ....Да — изустио би после кратког двоумљења. — Шта? зар више волиш сан? — Можда — прогунђао би у кратко. Међз^ тим у мени је буктео живот. У мојој кући и с мојим мужем беше крај сваком стрпљењу, сваком обзиру. Веза с тим човеком постајаше ми несносна, и сав онај јед, што се прикупио на дну мога срца, претворио се у победоносно оружје. Ја сам хтела да имам свој део милоште, љубави, уживања, бејах сита суза, јада и болова. Докле се 'Бустино Морели заносио песничким визијама, у мени су пламтели сви инстинкти живота и младости, устајући против бола. Мој љубавник — да ли он беше љубавиик? — погледао би ме тада као уплашен, а на лицу би му се огледала бескрајна туга. Осећах да у његовоЈ Душн опадам, и докле ме је то једило, докле га сматрах као хладног сањалицу, песника нежне љубави, дбтле ме је пламена страст силно гонила ка њему, једином човечјем створу достојном моје љубави. Његова дубока туга у часу кад је у мојој души вођена борба, коју је он познавао, беше увреда; али ја му то опраштах, јер сам га љубила, јер ме је љубио, јер је само један човек могао бити мој љубавник, а тај је човек био он, 'Бустино Морели. 'Гу последњу, праву истину не рекох му. Бејах жена. Живела сам у сферама узвишене љубави, те сам била навнкнута на најлепшу и најизабранију духовну температуру. Ту истину, да је једино он могао и требао да буде мој љубавник, ја му, кунем вам се, не рекох, али то му је говорило све на мени; говорио му је сам живот својим топлим и заповедничким речма. Ја не знам шта се догађало у њему, колики је он сан престао сневати у свету нежних и чистих фантазија, како је поздравио ту узвишену илузију, какав је расцеп наступио између човека и његових оссћаја. Знам само, да је Тјустино Морели постао у истини мој Јвубавник, и да му је то задало силан бол. Узвишени створ ! Он је увек био мила душа, која ме обожаваше, која је дрхтала кад ја дрхтим, која је | живела од мог срца, која није делила него осећала све моје патње, која не само да је утирала него чинила да пресахну моје сузе, која ми је доносила мир и ведрину;