Звезда

Број 27

3 В Е

3 Д А

Стр. 213

Сви пренуше и уозбиљише се. Управитељка је ухвати под руку. — Хајдемо! — рече брижно Она пође послушно као дете, манувши крвавим рупцем на присутне у име поздрава. (НАСТАВИЋЕ СК) —

ЗАБОРАВИ.... —«•Заборави блеоак, што те одовуд прати, Немој да у варци мио живот кратиш, У одеудном чаоу, знај да нећеш знати: Да л' напред да по^еш ? камо да ее вратиш?!. Пеоник нема Олага, он ти љубав нуди, ЈБубав коју орце није могло екрити ; Заборави блееак и његова буди, Љубав, то је ере&а, — ти •ћ.еш ерећ.на бити! Алексинац Ју (илорад Ју(. ЈГеШробић.

— матилда серао «■ Савршен љубавник (лујђи карачиоло) Лепа уста Магдалене Херц развукоше се и она зевну, а слабачак узвик оте јој се са усана. — Шта ти је? — упита је Беатриче Албано пренувши се из мисли, у које се беше удубила. — Сви мушки су глупи, — рече Магдалена, махнувши мрско руком. — Све женске су неправичне. — Глупи су и досадни су; досадни, преко сваке мере досадни, — додаде Магдалена гневно. — Па што непрестаио водиш рачуна о њима? — Та они воде рачуна о мени. — Избегавај их; одели се од света. — То ћу и учинити, — рече Магдалена, с потпуним убеђењем, окрећући своје дијамантско прстење. За тим после кратког ћутања: — Ни један човек није ни за шта. — А ни једна женска не зна ништа — узвикнујој Беатриче, гледајући је својим крупним и озбиљним очима. — Ти ми противуречиш само за то да ме наједиш, Беатриче. — Не, драга моја. — Ти презиреш мушке, као и ја, дубокомислена госпођо. — Не презирем их; а ни ти их не презиреш. — Како их ни ја не презирем? Моје је презрење

светско, шта више универзално, да не бих заборавила небо. — Вараш се; не презиреш их, но их слабо или рђаво познајеш, то је све. — Ти их познајеш мање но ја, драга моја дона Беатриче, која ниси никад хтела ни љубавника, ни удварача, већ сп се одала раскошу, да будеш добродетељна. — Ја нисам добродетељна, — одговори јој Беатриче, с благим осмејком на живахним и напућеним уснама. — Не куни се, не куни се... — и Беатриче се још смешила, тако тихо, држећи беле руке на свиленим корицама неке књиге, коју беше у тај мах прочитала. — Нећеш ме ваљда ти сад убеђивати како познајеш људе. Ја не могу никад веровати да си ти имала љубавника, — узвикну Магдалена Херц, одлучно махнувши руком. — Цела је целцата истина да сам имала љубавника, — рече Беатриче Албано, са свим мирно. — Лажеш? — Душе ми моје, имала сам љубавника. Ја ти не верујем. — Од воље ти, али је цела истина. — Ти имала љубавника, ти тако кротка? Не, не. Никад то нико није знао. — Одиста, нико није знао никад. Једна од особитих и великих заслуга мог љубавника била је та што је умео да чува тајну. — Да чува тајну? Зар си ти могла да очуваш тајну? — питаше је Магдалена Херц све више се интересујући за њезину ствар. — Дабогме. За нашу љубав знали смо само ја и он. Како ме је он љубио само за то да ме љуби, једино и искључиво да ме љуби, то је тражио да ја чувам тајну, а чувао ју је и он. — И никада је није повредио? — Никада. — Ваљда сте се љубили мало времена? — Три године, узајамно; али он је мене љубио још много пре. — Ваљда сте се виђали ретко, те је тако тајна могла да се очува. — Не баш тако ретко, драга моја. Шта више често; колико смо год чешће могли. — Е онда... то је право чудо. Ја сам увек држала да тајне нема у љубави, — прогунђа Магдалена Херц. — И ја сам пре тако мислила. — И нашао се човек, који своју љубав није вешао о велико звоно, који је није шапућући саопштавао свопријатељима и друговима? — Нашао се; то је био мој љубавник. — А је ли те-љубио? — Силно. — Како знаш? — Жена то види. ■— Тако је. Јеси ли ти љубила њега? — Неограничено. — Је ли био леп? — Није, но чак и поружан... — Али допадао ти се. — Пошло му је за руком, да ми се допадне.