Звезда

Стр. 214

3 В Е 3 Д А

Број 27

— То је доста; био је врло леп. Је ;ш био млад? —: Имао је тридесет и пет година? — То је, дакле, љубио дотле? — Ои ми не рече никад ништа. — За што? — Из поштовања, мислим. Али ја га о томе никад не питах. Мени се више пута чинило да је то његова прва љубав. — Биће да те је варао. — Онда је умео да ме вара. Али ти треба да знаш, да прва љубав кад и кад долази врло доцкан. — То никада— рече суморно Магдалена Херц. Је ли био љубоморан тај твој љубавник? — Мислим да јесте. — Мислиш да јесте? Зар не знаш? — Никад ми није приредио ни једну сцену ; али био је љубоморан. То сам у извесним тренуцима читала у његовим очима; али одмах је долазио к себи. — Је ли био пријатељ твог мужа? — Није. Нити је желео да буде икада. — Јеси ли му ти то предлагала? — Ја? никада. Тако што биЛо би ми одвратно. — Дакако, ти си увек била добродетељна, Беатриче.. — Жена^ која је имала љубавника, Магдалена, није добродетељна. — Та то и није био љубавник, већ анђео ! — Буди уверена, да је био човек. — Беше ли сентименталан? — ЈБубио ме је. — Веома фантастичан? — ЈБубио ме је. — Веома страсан? — ЈБубио ме је. — Па шта је био онда? — Само човек. Заљубљен човек, ништа више. — Казала СИ све. Колико ти је писама писао на дан? — Два, редовно; кад и кад три. — А ти њему ? — Ни једно. — Како то? Зар му ниси нисала? -— Он није хтео да му пишем. Бојао се за мене, бојао се да се писма не изгубе, бојао се да их какав лопов у његовој кући не украде. — Није хтео да му пишеш? То мушко створење није хтело ла му пишеш? — Дакако. — Ваљда те је љубио мало, — додаде Магдалена Херц, савладана својим скептицизмом. — Обожавао ме је; видела сам добро на њему, колико гаје стојала његова жртва; гледала сам га више пута бледа и клонула и покушав.ала сам да га обрадујем једним писмом, али зебући као и он, то не чиних. — Та је љубав била тужна. — Да, више пута. — Веома тужна? — И сувише. Али љубав и није весео осећај. — ЈБуди је кваре. — Можда, — рече Беатриче Албано, спустивши руке у крило. — А јесте ли били срећни?

— Срећни; у колико човек може да буде срећан. — Дакле нисте били најсрећнији? — Како хоћеш. Пресуди: два створења која се обожавају, која се разумеју потпуно, која живе у потпуној складности, која верују у љубав, која верују у живот.... пресуди. — Па што ми онда причаш о тузи? Ви сте били пресрећни! — узвикну Магдалена Херц. — Ја мислии, — рече с тихим осмејком Беатриче Албано. Обе жене су ћутале. Магдалена Херц загледа се, удубљена у мисли, у ружичасти штит на лампи. — Беатриче, шта је радио тај твој љубавник? — Ништа. ЈБубио ме је. — Зар није играо карте, пушио, ишао у клуб, кладио се на тркама? — Ништа од свих тих ствари. — Дакле није се бавио ничим. — Бавио се тиме што ме је љубио. — По цео дан? — И по целу ноћ. Помисли да су тешкоће биле огромне, да је стрпљење морало бити неограиичено а неограничена и смелост, да се прилика непрестано измицала, да је борба била огорчена.... и да је он увек побеђивао. — Увек побеђивао? — Да, он је био снажан, стрпљив, озбиљан, мудар, смео, упоран; и све те особине долазиле су му од љубави и служиле за љубав. — Јесу ли опасности биле велике? —- Врло велике. Он се није ни обзирао на њих. Био је човек који је веровао у љубав. — Како је мало људи који у њу верују!... — рече тужно Магдалена Херц. — А још мање жена. Ни ја нисам веровала. Видиш! Он ми је улио ту веру. — Ко верује, спасава се; али многи страдају. — За то што нису чули реч спасења; ја сам је чула. —; Благо теби! А да се десио какав скандал, шта би чинила ? — Били смо решени. Или би скандал био велики и онда бисмо умрли заједно; или би скандал био смешан, и тада бисмо побегли заједно. — Да умрете ? Зар сте говорили о смрти ? — Да, да, говорили смо о смрти, — рече Беатриче, тихим гласом, повлађујући главом. — И он је био готов да д& живот за тебе? — Готов. А и ја за њега. —* Јесте ли се заклели ? — Рекли смо то једно другоме, сасвим једноставно, јер је и он био једноставан човек, драга Магдалена. — Кад и кад једноставност долази од префињене покварености. — Истина је, али шта мари то? Главно је последица, а не узрок. Врлина која се стекне вредн колико и природна врлина; вреди понекад и више. — Чудна теорија, али ми се не допада. Мождаје твој љубавник био какав неваљалац, а хтео је да буде анђеоски створ.