Звезда

Број 27

3 В Е

3 Д А

Стр. 217

Т7РСКА СВЛДБЛ од е. н. водовозове Кад момак науми да се жени, онда најпре јави своју намеру матери, или ако ове нема — рођаци. Ова, дознавши од познатих јој жена за удаваче, које приличе положају њенога сина, упути се девојачким кућама, па макар у ове никад није улазила. У првом сусрету, мати изговори само реч: „ђуруџи", што значи, да хоће да гледа невесту. Слушкиња, која је најпре срета радосно, потрчи и скида јој покривало с главе и фереџу. Домаћица, извештена о намери посете, одмах наређује кћери да се обуче у најбољу одећу и у целокупан сјај своје красоте, а сама потрчи гошћи у сусрет, и ако је можда никад није видела, нити о њој што чула, те је дочекује са највећим почастима и предострожношћу. Обе матере посаде се, обично, на диван, воде празне разговоре, чине једна другој комплименте, докле год не уђе у собу девојка. Тада се разговор прекида, и младожењина мати погледом стане испитивати девојку. „Масхалах! Масхалах! (чудо Божје) узвикује гошћа, као бајаги поражена лепотом девојке. „Ах, госпођо, ваша кћи је дивна као месец! Какве су јој очи! Какве власи! о, масхалах! црне као смола! Та да је робиња, верујте, коштала би најмање сто кеса " Овакови комплименти сипају као из рукава, чак и у том случају, ако она није намерна узети ту девојку за свога сина. Међу тим, девојка се стара да што грациозније учини поклон гошћи, затим јој прилази, узима крај одеће, те је љуби и одлази неколико корака назад, како би јој дала прилику, да је се нагледа. Ето тако мати обилази сваку девојачку кућу, обећавајући свуда, да ће сутра доћи с повољним одговором. Кад се већ предлог учини и пристанак добије породица младожењина шаље на дар невести: сребрну кутију, огледало и још неке туалетске ствари. Невеста даје уздарје: кутије за дуван, шалове, подвезе. На неколико дана за тим младожења шаље оцу невестином суму новаца, као откуп за њу. Пређе су те суме биле повелике и могле су бар осигурати жену, кад је напусти муж; сад и најбогатији младожења не шаље више од 3000 динара. Ти новци сада се обично утроше на свадбену гозбу. Турци држе свадбу за најсрећнијп дан у животу; зато се сваки отац стара да је проведе с највећом галамом и сјајем и зато ће бацити и последњи марјаш. Тај дан најрадосније дочека сама млада, којој су у харему непрестано распаљивали уобразиљу причама о накиту и драгом камењу, чиме ће се украсити у свадбени дан. На осам дана после просидбе врши се брачни савез. Та церемонија нема религиског значаја, јер се брак по мусломанском закону п не сматра као религиски обред, већ као грађански договор. — Младожења шаље у дом невестин свога повереника са двојпцом сведока. Млада такођер позива сведоке и имама. И кад се искупе сви, онда устају и један од сведока младожењиних на глас, лагано и свечано чита, како Хасан-ага, или Мухамед-ага жели узети себи за жену Фатиму, кћер Раџи-

Улем-Ефендије. Ову изјаву понавља три пута. После тога имам долази на полуотворена врата од харема и пита девојку пристаје ли на брак. Ова кроз кључаоницу одговара неколико пута „да." Ето то је сва церемонија. Брачни контракт уписује се у књигу, утврђује потписом имама и сведока и сви одлазе својим кућама. Затим наступа свадбени пир. После подне младожења долази младиној кући, на којој су сва врата широм отворена за све, који желе видети свадбу. Он се пење уз степенице харему и на мах застаје. Ту излази пред-а-њ човечја фигура огрнута у златоткану хламиду, на лицу јој густа црвена копрена. Та фигура је невеста, коју младожења узима за руку и води у собу, у којој је намештен диван престо ; под лепим балдахином од ружичаста тула, свиле, или кадифе. Младожења подводи невесту престолу, посади је на исти, па се затим дубоко поклони и одлази у друге собе да пирује са друштвом. Чим младожења изиде из собе, у ову навали грдна светина, ионајвише непознате жене, да виде младу и дарове. Овака посета је најсветија обавеза за све породице, у којима су биле, или имају бити свадбе. Свака жена са улице, без церемоније, улази у кућу невестину, застаје пред престолом, загледа младу од пете до перчина и јавно чини примедбе о њеној физиономији, туалети и т. д. и т. д. Затим се прегледа до ситница балдахин и мираз. Дарови су изложени на столовима, ограђеним решетком, да нико не би могао рукама ништа додиривати. Кад се свет разиђе, млада силази с престола, на коме је седела као кип два, три сахатз, па одлази гостима. Пир иде бујно и весело, докле се сви до носледњега не изопијају. Најпосле, око 8. сахати имам чита молитву, после које младожења одлази жени својој. У тај мах, са свих страна јурише на њ другови и бију га песницама ; то се чини у намери да га сачувају од урока и изагнају на свагда досаду из срца његова. Он бежи у харем, на вратима којега стоји евнух са буктињому руци. На сред собе стоји млада још огрнута густим велом; оп јој прилази и скида вео. У исто време улази у собу једна баба и заповедничким гестом показује му на ћилим, што значи да овај треба најпре да захвали Алаху, за срећу што му је послата. Понекад се деси да Турчин злобно подвикне: „загнто да му захвалим?" и он, ако му се жена не допада, прогони бабу, а жену стане грдити, на пасја кола. II од тога часа млади Турчин већ почиње мислити, како да се одвоји од жене. Претрпи се два-три месеца п онда се разводи.

за . ним : љи : ве ситни хј ; е Скупоцен претен. Јозуа Бос прозван »добри«, имао је велику воденицу, и од једног воденичног камена одбије он једно нарче, опточи га златом, и метне у један претен; кад су му се многи због тога подсмевали, он им је одговорио: Овај ме прстен не стаје више од некокико форината, али ми зато годишње доноси иљаде, а