Звезда

Б РОЈ 30 3 В Е

ИБ ХАЈНЕОБОГ „НОВОГ ПРОЈЈЕЂА" 1. Под дрветом оеде^ћ.' Оелим, чујеш како ветри ћију, Гл'аш облаке како неми у маглен ее покров крију. Гледнеш доле, еве вамрло, Гај и пол>е наги отоје, Крај теб' зима, у теб' зима.. И орце ое смрзло твоје. У том овго, гле, снег веје, И прамење пада бело, Ти, тром, мислиш дрво те је Снежним плаштом ве^к одело. Ал' енег није, видиш пооле Срца елатко — жалостива, Проле^ше је мирис — цве-ће, Што те дира и покрива. Какво чудо пуно чара, Где се у мај зима губи; И у цве^ће енег се етвара, А ерце ти опет љуби. ђојислав Хлић.

ГДЕ ПОШОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. ЉЕЈКИНА ев(Наста.вак) XX Супрузи Иванови и Коњурин доручковаше у својој гостионици, па изидоше мору на обале, како би се одатле лакше уиутили месту, где ће бити „пролетњи празник цвећа." На булевару ЈеИе Рготепас1е гура се публика поодавно. На све стране шарене се разнобојни, отворени сунцобрани. Свет је журио у правпу ка Рготепас1е 6,ез Ап^1а18, где беше место за празновање и где су већ подигнута била седишта за посетиоце. Сваки се закитио ружом, многи су носили собом и грдне букете од ружа. Све се беше накитило. Чак и колица у којима дадиље возише малу децу, беху окићена цвећем. Пвеће се видело и на коњским амовима, на капама у кочијаша, чак и на оковратницима господских паса, што су ишли у пратњу за својом господом. Балкони од кућа, што стојаху на морској обали, окићени беху зеленилом, на њима силан свет, шарен од цветних украса и сунцобрана. Сви прозори стоје отворени а из ових вире главе и цвеће. Продавци и продавачице цвећа стоје на сваком кораку и нуде своју робу. — Ваљаће да и ми узмемо за се по једну ружу и да се закитимо, овако стојимо као беле вране у овом свету, рече Коњурин и одмах узе за пола франка три

3 Д А С Т Р . 237 букетића с ружама, од којих понуди један Глафири Семјоновној. Стигоше на Рготепас1е с1ез Ап§1а1з и видеше места за посетиоце, окићена у зеленилу. Коњурин и Иванови показаше своје улазнице, посадише се на седишта и стадоше расматрати пут, који беше припремљен за оне, што се возе у екипажима. Он беше декориран низом војника из народне гарде, који ношаху бакарне шлемове с коњским репом, што је падао на леђа; стародревне пушке држаху к нози. По путу су сновале тамо - амо стотине препланулих сиромаха, људи, жена и деце, гурајући се кроз свет и нудећи своје корпе с цвећем. — 1Јп 1гапс 1а согћеШе! Сеп!; ћои^ие!;5 роиг ип {гапс! (Корпа за динар! Сто букета за један динар) чули су се њихови гласни узвици с талијанским нагласком. — Боже! Шта је ту цвећа! вели Коњурин и одмахује главом. — Та да неће и овде бити какве игре с цвећем, као оно онамо с коњма и у жељезвици? Али, унапред вам велим: ни гроша нећу метнути. — Бог с вама, Иване Кондратићу.... Од куд би овде могла бити таква игра? одазва се Глафира Семјоновна. — Ех, матушка! Зар се не може измислити! Овде су у томе специјалисте. А да ми је ко рекао у Петрограду да се може изгубити 300 франака на дечијој играчци, — ни пошто му не бих веровао; међутим, овде сам их сам, главом, изгубио. У тај пар одјекну топовски пуцањ и зачу се музика. П}пгем се кретала процесија. Напред иђаше оркестар, састављен од војника из ловачкога пука, у плавим блузама, плавим капама, које имађаху широко дно, без предњега заслона; затим се појавише разнобојне заставе и црквени барјаци; промакоше кола напуњена и окићена цвећем, почев од коњског такуша па све до точкова и најпосле указа се читава поворка екипажа пуних људи, и екипажа, у којима место људи беху корпе пуне цвећа. Неки, међу онима што се возише, обукли на се белс хаљине; други су се одели као маркизи, из почетка прошлога века, а на глави им стоје напудерисапе бароке. Наилазиле су и жене у белим, црним и првеним костимима и полумаскама на лицу. Чим се указаше екипажи, осу се на њих са свију страна цвеће, као киша. Из екипажа се одговори на исти начин. Цвеће је летело по ваздуху, падало на кола, на бакарне шлемове упарађених војника. Војници их прихваташе и бацаше поново у публику, што је седела на местима, и возила се у колима. Цвеће, што је на пут падало, на јагму разграбише дечаци и метнуше у своје корпе, те га поново продаваху онима којима је требало. Све беше оживело, све се узврпољило, све се хитало цвећем. Изгледала је права борба с цвећем. Иванови и Коњурин подлегоше огшггем утиску те се бацаше п сами на оне, који су их гађали. Неко ударп Коњурина замашним букетом и скиде му капу с главе.. — Е, тако ли ви умете? Хоћете капу да ми свалите? Чекните, ударили сте на врага! узвикну он подигнувши капу и наклобучивши је. — Чекај мало! Ето и мене! Хоћу да узмем једну корпу цвећа, само — мало појачега, налик на метлу. — Еј, дечко! Или, како те