Звезда

Стр. 238

Број 30

зову? Цвећару! Овамо! Или, оди ти дерле чупаво! викао је он продавцима цвећа. — Пошто та корпа? Дед, за пола. франка.... Одаспи за пола франка! Дајде и ти, мадам-гарсонша. За једно пола франка. Твоје цвеће је некако позгодније. И купивши себи цвећа, Коњурин, онако острвљен, стаде се бацати њиме на пролазнике, старајући се при томе, да погоди право у лице. — Пали! Никола Ивановићу. Пали! Пали, право у њушку! виче Коњурин. — Ено Енглеза са зеленим валом где иде. Дедер, по њушци. Тојетај подлац, што ми отоич капу збаци. Стани сад енглеска образино, сад се светим!... И одабравши понајзамашнији букет цвећа зимскога с јаким корењем, Коњурин га баци у лице Енглезу, тако силно, да се овај одмах ухватио рукама за нос. — Аха! Осетио је! Ево ти још мало! Довршуј, Никола Ивановићу, довршуј! викао је и даље Коњурин. — Гле, Иване Кондратијевићу, ви сте Енглеза окрвавили. Па ви сте му нос разбили! — нримети Глафира Семјоновна. — Па тешто! Тако и треба. Ако опет прође овуда послаћу му један букетић, онако као венац. Баћушке! Видите ли? Јучерашња моја мамзела вози се у колима! Ах, њушко! — узвикну наједанпут Коњурин, и баци се на њу великим букетом пољскога цвећа, па рече: — Узми овај колачић! Јуче си ми пет франака на чај искамчила, а данас напела нос! Глафиро Семјоновна! Погледајте! Чиии ми се да је баш она! — Видим, видим... То је, заиста, она ваша јучерашња дама, која вас је учила да играте на билијару. Кад је Францускиња добила од Коњурина ударац у груди, она се насмејала, и одговорила му тиме, што је бацила на њ целу прегршт малих букета. Коњурин опет одговори букетом.. — Ево Енглеза! викну Николај Ивановић. — Енглез се враћа. Иване Кондратићу, не зевај! — Где је! Камо га? одазва се Коњурин. — Ваљало би му сад с друге стране физиономију поправити. Ах, ено га онамо! Удри, Никола Иванићу, удри! Ево ти букетића. То јест, није ни букет, него права метла... И ја ћу се бацити таквим исгим. — Господо! Господо! Како можете да се бацате тако? Ваља учтивост одржавати, а не крв пролевати... задржавала је Глафира мужа И Коњурина. — Шта? Та чизмом бих се на њега бацио, а не само букетом, али се бојим да ће ми дечаци дићи чизму и побећи. Пх! ама што не понех собом коју празну боцу из гостионице! То би баш ваљало!... — Ама, како вас није стид да тако говорите? Бацати се боцама то је иуко необразовање. ЈБуди установили празник да се тихо и деликатно цвећем бацају, а ви о боцама маштате. ■— Дивна деликатност, збацити човеку капу с главе! Коњурин опет баци један „букет" у лице Енглезу. И Никола Ивановић се размахну па удари и он Енглеза у капу. Капа слете Енглезу с главе и паде крај кола. — Осветио се Санкт-Петрсбуршки трговац Иван Кондратијев, син Коњурин! То значи осветити се! узвикну Николај Иванович.

- Ево ти, мусју Енглезе, још један додатак на рило! То ти је онако, проценат на капитал! додаје Коњурин погодивши опет Енглеза букетом. Енглез устаде и исправи се у колима, старајући се да се насмеје. Нос му беше сав крвав. По обријаном подбрадку такође је текла крв. Један дечак подиже му капу са земље и додаде. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

XI :Е= О Т ЕЗ новела I Веруј, љуби, надај се. Роберт и Марсела су љути једно на друго. Ах! али то бурење је врло озбиљно, то није обична свађа заљубљених, мала преиирка без важности. Не, њихова расправа има врло озбиљних побуда. Роберт је ишао у Париз да набави разне стварчице за котиљон, којим је требао да се заврши бал, приређен у част двадесетог рођендана његове заручнице. Она, користећи се том приликом замоли га, да јој донесе партитуру „Кармен", коју она одавно жељаше. Сви чланови њене породице обратише му се такође с молбом, да им донесе ваздан ситница из Париза. Роберт је отпутовао, вратио се, и, о несреће! од свију поруџбина које је имао да изврши, заборавио је само... партитуру ! Несрећник! Марсела, увређена, реши да м}г се освети. Ево како је то извршила : На балу, одрекне валцер свом заручнику под изговором да је уморна, за тим, да би му дала да осети увреду коју му је спремила, она обећа исту игру једном свом рођаку. Роберт се уздржавао целе вечери, али кад се сврши котиљон, он јој стаде горко нребацивати. Марсела му једва одговараше, свађа се увећа тако, да од измирења не беше више ни помена; у осталом они га нису ни желели. Марсела беше поражена; њен заручник за кога је мислила да је тако добар, тако благ, тако поверљив, не беше, дакле, то у истини; он је био човек пакостан, плах и љубоморан, ах! и то још како љубоморан! Страшан призор, изазван оним валцером, који је она с другим одиграла, показа јој жалосну истину. И Роберт беше такође запрепашћен; ово дете, по изгледу тако добро, тако чисто, тако скромно, није ништа друго, до једна пакосница и кокета, и то кокета у најгорој примени те речи. Поруга, коју му је учинила на самом балу и увредљиве речи које му је добацила на његове праведне прекоре, доказују му то. Све је свршено између њих. Зашто би се и сједињавали, кад се, ето, не могу да сложе ни пре венчања. Неслога је већ показала своје зубе. Није ли то један случај развода? У осталом, нашто се и женити! И ово двоје младих, до-