Звезда

Број 30

Стр. 239

шавши до оваквих својих закључака, известе о томе своје иородиде. Нзихови родитељи беху веома изненађени и запрепашћени овим гласом; они их саветоваху, опомињаху силесијом паметних разлога, јадиковаху, али без икаквога резултата. Најзад их оставише на миру, јако ожалошћени. Али ипак, мати Марселина, тражећи ма каквога средства, да поврати мир у срце својег детета, рече јој једном изненадно: — Дакле, ти нећеш више Роберта? Добро, не говоримо више о томе. Али, у том случају треба да му вратиш његов заручни прстен. Шта мислим о томе? — Ја бих хтела да сачувам тај прстен за спомен... — За спомен, од кога?! Од човека којег се гнушаш? — Тако је, мама, ти имаш право... Добро, — додаде решено млада девојка, — ја ћу се видети с Робертом вечерас и вратићу му његов прстен. И удесивши ствар тако, Марсела и њена мати се растадоше. II У вече истог дана, Роберт и Марсела беху последњи пут, у салону, сами. Роберт је дошао да узме збогом од родитеља своје заручнице; она га замоли да јој поклони неколико тренутака. Равнодушан по изгледу, али у истини веома изненађен, он пође за њом у салон, и стојећи пред њом, чекаше док се она реши да проговори. Марсела, у пркос своје храбрости, није се осећала најпријатније. Видећи пак, да млади човек ћути, рече му дрхтавнм гласом: — Господине! Морала сам, верујте ми, да се решим на овај корак: да вас при поласку задржим неколико тренутака, јер имам нешто веома важно да вам поверим! — Ах! говорите, госпођице, одговори он живо, изненађен тим неочекиваним уводом. — Будите мирни, нећу вас дуго задржавати, бићу кратка, — рече Марсела охоло, јер јој се учини да се преварила о узроку нестрпљења својег противника. — Госпођице, верујте.... — Ах! молим вас, не прекидајте ме; то што имам да вам кажем, доста је тешко и за вас и за мене, ја желим да овај састанак буде што краћи, јер ја.... Нзненада ућута. Оно што је имала да сврши, изгледаше јој сад тако озбиљно, и она оклеваше обузета неком необјашњивом тугом.... ипак... ваљало је продужити; видећи своју слабост, она реши да убрза ствар. Скиде, дакле, са свог прста заручни прстен, и пружи га Роберту: — Узмите, рече, враћам вам прстен, јер немам више права да га носим. Махинално, млади човек узе накит, док његова душа, занесена, као у сну, понављаше призор који се догађао у истом салону пре три месеца. Онда, као и данас, Марсела је стојала пред њим; они не беху сами, јер су и њихови родитељи били око њих ; она је била пуна љупке забуне, а он, нагнут према

њој, меташе јој на прст прстен, који му она сад враћаше тако презриво. И садје све свршено! Нема више ништа заједничког између њих ; ова лепа Марсела са плавом косом и крупним очима беше изгубљена за њега. Надали су се, да живот проведу једно поред другога, а сад се раздвајају напрасно и за увек; његов лепи сан, који га тако дуго облеташе, беше одлетео. Али, чија је погрешка? И он преврташе по глави прошле судбоносне догађаје. Шта ! Зар за такве ситнице да се дотле дође?! Он лепо осећаше да је сва кривица на његовој страни и сада тражаше у својој залуђеној души какво средство да се помири, и да, за навек избегне ово раздвајање, које га сад довођаше до очајања. Док је он тако тонуо све више и више у та озбиљна размишљања, Марсела је стојала непомично. И она мишљаше о срећним данима кад је из његових руку примила драгоцени мали прстен, са првим пољупцем свог заручника. Како беше радосна онда, како јој се живот чињаше леп, како јој будућност изгледаше светла. Зар јој није Роберт казао: „Марсела, ја ћу вас до века љубити." А она је веровала тим лепим речима! Веровала је искрено, а сад штајој остаје? Ништа, баш ништа ! ГБен заручник, тако нежан, тако пажњив, сад је оставља. Она га више неће видети, неће чути његов слатки глас, да јој шапће на ухо речи пуне милоште! Ах! како га љуби, у пркос свему, и како у овој жалости осећа, да та, тако ситна свађа, није изменила њене осећаје ирема њему. Међутим, он ће за неколико тренутака отпутовати, прекорачиће последњи иут праг ове куће, а неће више никад ући у њу ! При тој поМисли која јој откриваше целу истину, срце јој се стеже, аједна крупна суза, узалуд уздржавана, скотрља се лагано низ њене побледеле образе. Роберт, у том тренутку диже главу готов да је моли за опроштај. Видећи своју заручницу да плаче, он појми да је непотребно препирати се о ранијим догађајима. Сав збуњен, не знајућу шта да каже, он пође младој девојци, а омиљено име омаче му сесусана; „Марсела, ах, Марсела! Она, немоћна јецаше. На глас свог заручника, окрену му своје, сузама окупано лице. Роберт, клекнув, повика: „Опростите, Марседа, опростите. Заборавите моју погрешку, преклињем вас, не плачите, та ја вас тако љубим!" Разнежена овим узвицима нежности и кајања, млада девојка одговори свом заручнику најнежнијим осмејком и узвиком: „Све је заборављено." III 'Гренут доцније, двоје заљубљених оставише салон и Марсела пружајући руку свом будућем мужу, рече му нежно: — Роберте, метни опет на мој прст заручни прстен. Одселе ме неће више оставити, и ако кад год будем