Звезда

Број 31

3 В Е

3 Д А

Стр. 247

сам изгубила; може бити да ћу на рулету добити. Не, не, ти како знаш, али ја идем у Монте-Карло, бар један златник да жртвујем. — Е, то ћемо још видети! — Па баш да видимо! Кад ти мени не даш да пробам срећу на рулету, онда ћеш остати без преводиоца! припрети Глафира Семјоновна. — Нити ћу ти преводити на руски што говоре Французи, нитићуједне речи прословити по францусКи! Говори и разумевај како знаш. То ти је за твоје насиље! Глафира изговори ово и очи јој се наводњише сузама. А баш су шетали булеваром, кроз грдне масе светине. Они, што су за њима ишли, одавно су свратили пажњу на њихов оштар разговор, у високом тону, а кад Глафира метну марамицу на очи, ови се заустављаше и пиљаше им у зубе. Коњурин најпре опази то, те се постара да промени разговор. — Е, баш је ово никакав град, рече он. — На сваком прекрсту видиш по неку игру. И мала деца и стари људи забављају се коњима и жељезницом. Срамота и помислити а некмо ли — забављати се тиме. Ето, баш и овај бој, што га мало час гледасмо, шта је друго до проста, балавачка игра? Чудна му чуда: бацати се цвећем! А међу тим, видиш и старе људе да се тиме забављају, па и ми сами, угледајући се на њих, падосмо као у неку јарост, — Те још какву јарост! подвати Николај Ивановић. — Особито ти. Ено, шта учини с оним Енглезом... расцопа му нос... Тек, те игре се дају разумети. Пре свега, ту проради крв, а затим, — ништа човек не губи. Ту игру би ваљало и код нас завести, у Петрограду. И свет је задовољан и аптрепренеру је добро. Антрепенер ће дићи новац за седишта, дати представу; глумцима не плаћа ни парице, пошто му је сва публика — глумац. Је ли тако Иване Кондратићу? — Како да није! Ту би се грдан новац намлатио, одговори Коњурин. — Седишта би имали од чега подићи, па би их мало премазали, нашарали, па онда само згрћи паре! Ово би ваљало припамтити. Оно, истина, ја сам воћар — трговац, али ми неби сметало, да се подузмем за такву ствар у Петрограду. — Ни мени, богме. Хајде у компанију, по пола! викну Николај Ивановић,- — Знаш ли, болан, да би ми такав бој с цвећем удесили, да би и на небу топло било. Истина, у нас, у Петрограду, нема бог зна шта цвећа, али ми би удесили то с брезовим венчићима. Ух, ала би то диван празник изишг.о. — Ташш би вам то допустили у Петрограду! одазва се Глафира. А зашто не? Ствар нова, лепа, племенита. Нрг:е су игре свакоме већ додијале, говооа"'?, Пиколај Ивановић. -— То је овде лепо и гтдеменпто, а код нас би иза: тт ло сасвим супоотно. — Ама, зашто? — Зато, што је и сувише много гуровости, дивљаштво. Овде ^е ^изилизација, образовање, а код нас незнање и грубост. Ето, узмите себе за пример. И овде сте зажалили, што се место букета не бацате боцама. Хтели сте чак и чизмама...

— То нисам ја!.. то је Иван Кондратић... — Све једно. Иван Кондратић је такође Рус. Зашто сте оном јадном Енглезу нос разбили? И још људи бирају букет са тврдим корењем, да осакате. — А што је он мени капу збацио? — Којешта... Знате, да је баш ои... Ви нисте могли ни видети ко вам је збацио капу. И најпосле, баш да је и он... Он је вама само капу збацио, а ви сте њему нос расцопали, те га крв обли... Кад би се код нас у Петрограду та игра завела, још би горе испало. Навалиле би пијанице, а камење би собом понели, те би се камењем стали бацати и моткама млатити; место цвећа би столови на публику полетели... Не треба то код нас заводИти! заврши Глафира Семјоновна. — Еј, баш си критичарка! махну руком Николај Ивановић, па запита жену: — Куда ми сад идемо? — На жељезницу, па у Монте-Карло! беше одговор. — НАСТАВИТхЕ СЕ -—

ЈЕДНА - М. КОРДЕЈ —«•— ' Капетан Ј1. причао ми је ову историју: То је била ретка авантура мога живота, а за њу имам да благодарим једном ноћном логоровању. Имали смо два дана маневровања у Тулу. У 8 сахата у вече одох у приватан стан, који ми је одредила општина тога места. То је била кућа пријатна изгледа, а два прозора на горњем спрату беху осветљена. Стара служавка, која ми отвори врата, промрмља неколико речи, када је упитах, где је господар куће; ма да не разумедох њен одговор, ипак пођох за њом; попео сам се уз степенице, а у ходнику сретнем једног седог господина, коме је лице било још влажно од суза. Ја му објасним циљ своје ноходе, он ме испрва гдедаше зачуђено, па за тим рече загушљивим гласом: „Извините, господине, за овакав мој дочек: ви сте ми, са свим нехотично, припремили веома болну обману. Моја је кћи овде тешко оболела, а њен је муж, каггтан V аотилеои''-:. оти^товао у Алжир.... моје га сирото дете жудно очекује; она страшно фантазује, а нас више и не познаје у својој грозничавој у:5уђености — :^гово јо1 1е име непресТаНо на ускама. Ми смо га позвали натраг и очекује:го га сваког тренутка. Можда ће његоз долазак учинити какво чудо... А чим т :ух како звече на степеницама ^а^узе, одмах се почех тешити, надати..." Он ућута, а врховима ирстију брисаше сузе из очију. Када прошаптах неколико речи, као израз саучешћа, чух, кроз полуотвооена нрг/га, јасан глас: „Клауде, Клгудг! Ходи брзо! То је он, тата; ја сам уверена, да је он ту; чула сам где долази. Ох, ходи брзо, брзо, драгане... ја сам те толико дуго ишчекивала..." Ја погледах оца; он је гризао мараму и жалосно климао главом. Глас се из собе опет зачу, али сада дрхтав: „Дођи већ! Ах, та дођи једном..."