Звезда

Стр. 248

3 В Е 3 Д А

Број 31

Несрећни отац изусти тихо: „Она мисли, да је он ту." У један пут нам се сретоше иогледи, који су изражавали исту жељу : самртници одржати иоследњу обману о повратку, који она тако жудно шпчекује. „Хајдемо", рекох ја оцу. Он ме задржа : „Збиља, хоћете ли збиља к њој? Ах, како ћу вам захвалити за толику доброту ? Колико за тим жудим, да нам једном пође за руком, да је умиримо! Сирото би дете страдало од толиког јада... она ће бити умирена..." Био сам већ на прагу собе, и, ма да сам био удубљен у своју ролу сажаљења, ипак осетих како ми је срце јако куцало. Отворих тихо врата: мала лампа стоји на једном столићу, те је тамно осветљавала собу, а ваздух је био пун етера. Ја упрех очи одмах на велики кревет, на коме је лежала једна веома бледа млада госпођа на последњем часу. Рукама, уснама и свачим, што је показивало на њој израз живота, дозивала је она свога одсутнога драгана. Ја јој приђем ближе на врховима прстију, али моја се сабља заплете у намештај, те тај шум проузрокова у њој ново сећање. Она шапуташе: „Ах, једва једном..." Ја сам био тако дирнут, те се, нехотично, без речи, нагнух над њеним креветом: Бојао сам се, да јој то није последњи уздах. Али она поче опет тужним гласом: „Ти си то, заиста то си ти, драги мој! Та ходи ближе. Моје те очи више не виде, треба да знаш. Ја сам врло болесна." Отац је опомену тихо: „Немој се надражавати, мило моје дете!" Али она настави: „Имам много да ти причам, драги мој." После мале почивке настави опет: „Зар ме нећеш загрлити ?" Сада сам јој морао додирнути чело својим уснама. А када својим молећивим гласом прозбори: „Ах, још, још"... тада је љубих по целом лицу, које је било хладно и влажно. „А ја?" запита она. Тада осетим на својим уснама њен топли, грозничави дах. Сећам се, да се нисам могао опирати. Али њене се мисли ипак не умирише. „Знаш ли", рече она, „да је дошао свештеник? Ја сам изгубљена!" Тада мени омаче са усана са свим нехотично: „Ах, драга моја, молим те, не говори тако. Ми ћемо те излечити, ти ћеш видети, ја сам у то убеђен." И не узев у обзир моје речи, настави она: »Седи тамо, дај ми руку." Ја узех њене мале руке у своје. По том рече она: „Сад ми је добро, са свим добро". Изгледало је да дрема. Њен је отац стајао испод њених ногу. У том једва разазнадох у тами један човечји стас: бесумње њена мати. Тек у том тренутку помислих ја на свој чудновати положај према тој младој, мени гтре једног сата са свим непознатој, госпођи, која ми је овде у грозничавом лудилу исказала своје најнежније мисли и осећаје; помислих на њенога мужа, који сваког тренутка може рупити у собу и мене затећи на његовом месту, моју руку у руци његове супруге.

Али кад би престала свака љубомора; ето, кака смрт и њена близина мењају јако животне односе. Међутим се млада госпођа више пута будила из свога дремежа, јер су јој снови грозничаво надражавали сећање. „Сећаш ли се још тога, када смо после наше свадбе приспели у Дијеп? Била је ноћ, а наш је прозор гледао на обалу. Да ли знаш, како си га ти отворио, а месец нам обасјао кревет?" Она покуша да се насмеје и стеже ми руку грчевито, као да је хтела да нагна на даља сећања о томе. Ја је замолих тихо, да се не узнемирује, те да не продужује та сећања, да не бих улазио у све већу интимност. Једном ми још рече: „Веома сам жалосна, што ти нисам оставила дете, нешто, што би нама обома припадало. Ах, какојекратка једна година брака!" ❖ * * Часови су пролазили веома споро, ти мирни часови, који, због нечујног откуцивања часовника, беху још дужи. Осетих како у њеним жилама тече крв веома брзо, а после опет полако, као што је то код тице, кад је држимо ухваћену у рукама. Био сам тако дирнут том жалошћу, да сам ја, стари бећар, чак то зажелео, да сам на месту одсутнога ја, и пренесох се сав у ту тежњу, да отргнем од смрти ту несрећну, болесну госпођу. Али изби 5 часова. Морао сам да идем на зборно место своје батерије. Користих се њеним сном, те извукох своју руку из њене, поздравих, без речи, обоје старих, који ми изразом свога лица захваљиваху, и изађох из те куће... плачући сасвим гласно у мрачном сокаку. А после? После дневнога марша био сам удаљен одатле десет миља. По свршеним маневрама узео сам тридесетодневно одсуство, и провео сам га у своме завичају. Тек сам при крају одсуства отпутовао, да видим оне, којима сам учинио услугу на јединствен начин. Ја одох к њима са жалосним изразом лица, али отац ме њен предусрете пун радости и раширених руку. Његова кћи није умрла. Само неколико сати по моме одласку, приспео је њен супруг. Млада госпођа не зна ништа о томе. „Погледајте тамо и посматрајте", рече ми отац. Прп том склони завесу с прозора, који је имао изглед у башту. У ружичастом оделу, са букетом цвећа у крилу, уживала је она за њу, тако рећи, нови живот. И једне целе ноћи држао сам ја њену нежну руку у својој. Она ми је своје, како је тада мислила, последње мисли казала, своје последње пољупце дала. Једне целе ноћи били смо ми тако близу, сједињени пред смрћу... и она ме неће познати! Ја понових реченицу: Она ме неће познати! Моје јој лице неће изазвати сећање, нити и коју помисао о оној ноћи! Када ме њен отац прекиде у мислима: „Хоћете ли, да вас представим њој као пријатеља свога зета?" — Тада увидех, да не би имало такта, да с њом говорим на бе-