Звезда

Број 31

3 В Е

3 Д А

Стр. 249

лом дан, кад је потпуно здрава, јер сам је познао ноћу и у са свим другом стању. Тим осећајем побуђен, одговорих: „Ако допустите, ја бих вас радије оставио. С Богом!" Прев. п. В- 3-

ИЗ С Т А Р И X КЊИГА .БРЕБИЦ^.. Ако нико не зна шта је брњица, бар знају уреднипи новина у овој години. Брњица се зове оно што је исплетено од жице као котарица, што обично по варошима мећу псима на њушку, да не могу никога ујести нити лајати по својој вољи. Ту брњицу за псе измислили су рђави људи и лопови, да би могли по својој вољи красти и зла чинити, јер су тиме осигурани; а добрим и поштеним л>удима лако је доказати да су тиме и они осигурани у случају да које псето побесни, јер оно онда свакога уједе. У вароши држати псето — луксуз је, зато је у многим варошима и уведен порез на њих. Пре неколико година бечка полиција изда строгу наредбу да ниједно псето не сме без брњице по улици ићи, и да сваки своје псето на узици води. Чим је та наредба објављена узбуне се сви бечки пси и скоче на одбрану. Главни састанак њихов био је на ливади у пространоме Пратеру. Кад су се искупили попе се један велики шаров на пањ и поче беседити: „Браћо пси! Ево последње време наступа. ЈБуди, који су сами себи узели слободу, почињу и наша права дирати. Ми од сада не смемо по својој вољи лајати; не смемо никога ни за хаљину дрпнути а камо ли ујести. Мало им је што су ударили на нас годишњи ђумрук, него чујте, чујте!... хоће да нам и брњице на њушку метну!" Са свих страна хиљаде гласова повичу: „Нећемо! Нећемо! Не дамо се!" На пањ се иопе други да говори. Из очију му севају варнице, зубима шкрипи а сва му се длака накострешила као у јежа: „Чујте ме! Н ја хоћу да говорим!" Сви се пси ућуташе, а он пастави: „Чујте ме и спремајте зубе да се кољемо! Ми можемо с људима војев1.ти, јер смо ми сложни, и нигда нисмо међу собом ратовали и клали се онако грозно као што то они сваке године чине. И ја кажем да је дошло последње време. Ево слушајте шта се од нас захтева: прво, морамо плаћати што живимо; друго, морамо ићи уз газду привезани узицом; треће, по баштама не смемо трчати; четврто, морамо ошишани бити; пето, морамо сваки брњицу од жице на њушци носити. Ка између нас на то не пристаје, мора за 24 сахата из Беча селити, мора ову лепу, престону варош оставити.

Ко може на овако ропско ограничење пристати! Та још мало, па ће се поступати с нама као и с људима!" Са свију страна диже се урлик: „Нећемо! Нећемо! Не дамо се!" Затим се једва преие на пањ један рундов па рече: „Умирите се мало; и ја сам пас као и ви, и ја у своме срцу осећам ту неправду нама нанесену; али, ако желите у овој лепој вароши живетњ, ако желите по Пратеру и Грабену шетати, ако желите масне тањире лизати, с господом и госпођама у интовима се возити; једном речи, ако желите у друштву људи остати, а ви примите све и умирите се. Не могу људи више слободе дати нама него што је сами имају...." „Доле с њим! Доле с њим!" — заурла хиљаду гласова. „То је издајица! 'Гај је у договору с л^удима!" Свалише га доле и на пањ се попе један млади хрт и раздирућим гласом повика: „Браћо! Нама и није природа одредила да с људима живимо. Ми смо изневерили све остале животиње и звериње. Ми смо се с људима, општим нашим непријатељима, удружили; ми смо, с људима другујући, ишли у лов против наших сродника курјака и других зверова. За нас су пустиње: зато хајд'мо у шуме међу остале зверове где нема људи. Тамо ћемо уживати нашу праву пасју слободу!" Сви повикаше: „Ура! Тако нека буде! Хајд'мо сви у шуму!" У тај мах са високог бечког торња изби дванаест сахат^а. „Ручак! Ручак!" — повикаше сви. — „Потрчи, задоцнићемо!" И прскоше куд који. Ни један више није мислио да иде у шуму. Сутрадан су сви безбрижно шетали тамо амо с брњицама на њушци. Један рундов, нашавши у Пратеру магарца где пасе, рече му: „Како то, да ти, тако велики, много већи од нас, па идеш тако слободан и немаш ни брњице?" Магарац га сажаљиво погледа па му одговори: „Шта ћу вам ја кад у министарству немате ни једног сродника!" ЈТз. Л. Ј{.

КЕБИЗКЕВНОСТ

Једна пикантерија. Изашла је и пета свеска „Забавника" у којој се између осталих ствари налази и једна пикантерија вредна пажње. Г. ЈБуба Стојановић, професор В. Школе, члан Управе „Срп. Књиж. Задруге" и члан Краљевске Академије Наука, потрудио се да сам главом упозна српске читаоце са неким написом руског писца Н. С. ЈБескова. То преведено дело зове се „Пребрана Пшеница". Али је „наш" млади академик од Ужица овог пута упознао читаоце и са нечим другим, што можда није нарочито желео. На стр. 171 налази се и оваква једна реченица: