Звезда

Стр. 252

Број 32

тало. Погледи им се сретоше, и она разумеде мисли његове, па заплака, и покри лице рукама. Милутиново се чело натушти, обори главу и загледа се у пламен, што .је заносним пуцкарањем прекидао мртву тишину. Није се љутио што жена плаче. И ако бејаше намрштен, и изгледаше љут, ипак му некако гођаше души плач њен.

Неколико дана после тога бејаше заиста донет у болницу повећи број рањеника, махом из те околине. Одмах се Милутин спреми, те оде у град. У бисазима је нонео разних понуда за рањенике, а нарочито лепа дувана. Основна школа у граду претворена је у болницу. Ту, где се, пре три месеца, у дворинггу могла чути само весела граја, смех и песма веселе, безбрижне деце; где сретасте дечја, округла и румена лишца, пуна среће и детињске, чисте ведрине, без икаква, па и најмања трага туге: ето у том истом дворишту гледате сада старце и бабе са мутним, уплаканим очима, у којима трепери блед, слаб пламичак, који се гаси, па ипак у тужноме његовом одсјају гледате љубав родитељску, страх, очајање, жалост, боле, јаде, а кроз све то, као да је преплетена нада са изразом: »жив је можда«, и тешка слутња: »већ је мртав!«... Видите озбиљна суморна лица са оштрим цртама, или дубоким борама старости, или патње. Изрази мрачни, очајни, плачни, а понегде са тужним, леденим задовољством: »видећу га бар мргва!« И до таквог стања долази душа људска. Не чује се у том друштву више весела граја и смех, већ, место тога, тужни уздаси, јаук, плач. С времена на време је мртва, гробна тишина, у којој, као да осећате, како рањена душа трепери. То је родбина рањеника, који су ту, или оних, који су још у боју, или изгинулих. Многи од ових истих родитеља долазили су ту, у школу, код деце своје, а та иста деца сада су самртни рањеници у исто.ј можда соби, где су некада као ђачићи седели за школском клупом. Чудан је живот, чудна судбина!. . Да ли се и они на самртној постељи сећају тога'?.... У болници није гужније него пред болницом. Неки од рањеника већ оздрављају, па се разговарају; неки се шале својим онакаженим удовима. То су страшне шале, које се говоре онда, кад душа плаче. Неки у самртничким мукама јаучу и шкрипе зубима; неки опет у заносу бунцају помињући своје миле; по неки издишући залепрша рукама, скупљајући последњу снагу живота, да се отме грозној смрти из наручја. Милутин сеђаше крај постеље неког Ђурђа из оближњег села. Лако је рањен, те се с њиме, бар у прекидима, могло разговарати. -— НТга је са мојим Васом и Миланом? пита Милутин, и као да осети, први пут, да му глас задрхта од тешке слутње.

— Милан је у мојој чети. Остао је здрав, кад ја бејах рањен.... — Па зар наша војска устукнула? Упита још уздрхталијим гласом Милутин, јер не смеде одмах питати за Васу. Некако се бојао. Војник иричаше о самој борби у најмањим појединостима, прекидајући често стењањемзбог болова Милутин није ништа чуо. Био је занет другим мислима. Војник престаде причати. Милутин ћутагие дуго. Неко од рањеника јаокну, те се Милутин трже из мисли, прибра се и упита тихо, једва чујно: — Шта је с мојим Васом?.. Његов рођени глас му се чињаше туђ, стран, пун слутње, те се чисто трже и уплаши од тога гласа, као да је кривац, што је такво гштање ставио. То је осећање родитеља. који очекује, слути црн глас о смрти својега детета. — Први позив још није ступио у борбу.... — Хоће ли скоро? — Ко зна?.. Али, Васа је твој утекао из логора пре месец дана. Оглашен је за војног бегунца, и ако га ухвате — биће стрељан!... За Милутина бејаше ово много црњи глас но што је и могао очекивати, те изненадно паде на душу његову таквом силином и јачином, па потре и уништи сва осећања. У тим ирвим тренутцима он ништа не осећагне, не разумеваше Поглед његов неодређено и глупо луташе од предмета на предмет, а он не знађаше где гледа. Осети се као човек, који хоће нешто, а не зна шта хоће. У ушима као да му брује гласови: »страшан је то глас, то је велика срамота!« А он не зна пгга све то значи, и од куда он ту, и куда ће одатле? — Оосле осети потребу да му ваља некуд журити; да га очекује нешто страшно, да ће све пропасти, и куда да жури? Покуша да устане, а не може... Мало по мало осећање се иоче разбистравати и снага враћати, па осети, као да се буди из неког с/грашног сна, у коме је врло дуго спавао, па не може да верује ужасима што их сањаше. Сада му тек дође до ушију јаок рањеника, те се обазре, погледа око себе; погледа и Ђурђа. Све познато, али као кад ко год, после неколико година, дође у познато место, па му се обнавља у сећању све оно, што је давно прошло. Сада тек разумеде речи Ђурђеве, и лице се поче преображавати. Сви се мишићи грчевиго стегоше, очи страшно запламтише. Устаде намрштен. Очи му готово беху већ закрвавиле, а преко намрштена чела указа се набрекла жила. Изађе и оде, а не проговори.

Код куће није ни с ким проговорио. Свуноћ не заспа. Безброј мисли кружаше по његовој глави. У часу се нагомила у души његовој такво осећање да би као ван себе скочио, стегнуо би песнице изговарајући загушеним гласом: — Убићу га, убићу!... Зар мој син!... Проклет нека је!...