Звезда

Стр. 254

3 В Е 3 Д А

Број 32

ГДЕ ПОШОРАНЏЕ ЗРУ од н. а. љејкина ■ (Наставак) XXII Дознавши да се Глафира Семјоиовна упутила жељезници да их води у Монте-Карло, Николај Нвановић опет стаде протестовати, премда је протест уложен просто из упорства. Њему се самоме хтело да види Монте-Карло и знаменити његов рулет. Глафира Семјоновна, разуме се, није ни слушала његов протест, и он се томе врло радовао. Гунђао је још неко време, па онда рече: — Господо, хајте да се заверимо, да не играмо ту проклету игру. — А, то је немогућно, одазва се Глафира Семјоновна. — Зашто би друго и ишли у Монте-Карло, него да видимо и тај рулет ? Ти га зовеш проклетим, а од куда знаш да је рулет проклет? Може бити да ћеш га хвалити, те још како! Боље је да дамо једно другоме реч да не штетујемо много. Хоћете ли? Ево моје речи: више од десет франака да не дајемо у штету. Ко толико изгуби — одмах даље од стола. — Не, не! До врага с рулетом!... Ви како хоћете, али ја нећу нипошто играти!... размахну се Коњурин. — Пристајем да путујем, ма то било на крај света, али играти нећу! — Е, онда ћемо ми заједно уложиту у игру по десет' франака, Никола Ивановићу. Не бој се, само по десет франака. Пристајеш ли? Дед, учини мп то задовољство. Ето видиш, ја сам ти тумач на путу, тумач веран, поуздан. И Глафира са осмејком погледа мужа. Овај се такође насмеја, махну главом у знак одобравања, па рече: — Ева опет превари Адама! Не можеш ти, увек је то тако. Глафира Семјоновна погледа на сахат и повика: — Ах, Боже мој! Одоцнићемо за воз. Ваља ићи. Пешке не можемо стићи... — Коше! дозва она кочијаша који мимо њих пролазаше, и кад овај приђе, она рече мужу и Коњурину: — Седајте, седајте брже! А ља гар... Пур партир а Монте-Карло! заповедаше она кочијашу. Овај удари коња бичем, али, чим прођоше неколико улица, кочијагп се обрну Глафири Семјоновној, те јој говораше нешто. — Нон, нон, нон... Але... Стићиће те... махну она руком на њега. — Шта је то? У чему је ствар? пита Николај Ивановић. — Каже да смо закаснили за воз, али он лаже. Ми имамо још десет минута до одласка воза. Глафира је гледала у свој сахат, и кочијаш, окренувши се, показа свој сахат, а кад пролазише мимо кочијашке станице, он показа бичем на парна кола и опет нешто говораше саветодавним тоном. — Та он ће свакојако боље знати јесмо ли закаснили, или нисмо, примети Коњурин.

— Глупост! Он просто хоће да узме од нас франак, а да нас не довезе до станице. Он показује парна кола и вели, да не би требало ићи у Монте-Карло железницом, већ на колима. Але! Але ! настави она и даље махати руком. А овај опет заустави се на кочијашкој станици и дозва другога кочијаша: — Геоп! Уо11а теззјеигз е! тас1ате... (ЈТеоне! Ето ти господе и госпође) чуо се његов глас. — Ух, како је овај досадан! Он баш хоће да нас натера, да на колима идемо у Монте-Карло! Нуди нам кола са два коња... и уверава да ће то бити добар „парти-де-плезир", говораше Глафира Семјоновна. — Ако ће. Добра је то ствар возити се на колима... Бар ћемо моћи уз пут свратити на два три места и грло оквисити, одазва се Коњурин. — А шта ли ће то стати ? запита Николај Ивановић. — Сад ћемо видети. Комбјен а Монте-Карло? окрете се Глафира с питањем кочијашима, што имадијаху по два коња у колима, и добивши одговор, одмах га преведе на руски: — Двадесет франака ишту. Веле, да има три сахата пута. — Петнаест! Кенз ! Ако хоћеш кенз, онда хајде! викну Николај једном крупном кочијашу, који је пушио цигару на лепу муштиклу. — А је ли то и тамо и овамо ? окрете се он жени. — Не, само да нас одвезе.- Отуда се, вели, можемо вратити железницом. — Ако пристају за петнаест франака, онда хајдемо. Моћи ћемо бар околину лепо разгледатн. И онако идемо све железницом, па већ додија. Мало ћемо и чиста ваздуха уз пут удисати, говорио је Коњурин. — Да, знам ја како ви удишете ваздух путем. Ваш ће ваздух бити по. крчмама на путу. Али, бар гледајте те се добро нап&те. — ТТТ то би се напили.... Ну, кенз... Узми кенз..,. Петнаест франака... На наше паре то износи равно шест рубаља, по курсу. говораше Николај Ивановић кочијашу. — Уоуопз, теззјеигз... П1х-ћш1:! Зачу се глас из гомиле кочијаша. (Ево господо... За осамнаест!) — Један се нуди за осамнаест франака, преводи Глафира Семјоновна, — Хајде да им повисимо плату за један франак! Но, мусју!.. Сез... Сез франака. Шеснаест... Возиш ли за шеснаест? Уз пут ћемо свратити, попити по коју... Глаша, преведи му, да ће уз пут коју попити. — Ала си паметан! Сад ћу ја с кочијашима и о пијанству говорити! — А оц куда је то пијанство ?... Али све једно... Ја ћу сам казати... Сез, мусју... Сез, и уз пут вен руж буар дајемо. Компрене? Ништа не компрене, ђаво га однео!.. — Један се нуди за 17, — рече Глафира Семјоновна. — Да ли да дамо? пита Николај Ивановић. — Заиста, у колима је пријатно... Што је најглавније — ја то... због ваздуха... Ја дајем, Коњурине, а ти?