Звезда

С тр . 262 3 В Е

нинске реке, која је просецала Лик-де-Борнску равницу, правећи веселе скокове као каква шипарица у белим сукњицама, која би скакутала по равници. Затим су стизали до развалина Кастиљона, неке ружичасте куле на једној стени. Он би показао путницима ћудљиву Нивету, која је, спојивши се с једним брзпм потоком, правила око. стене огромни појас од пенушаве воде. Тада би он пружио леву руку и рекао: „Оренска долина", показујући гомилу залеђена снега са дрветима, која као да су се стропоштала са врха планинскога. По том би дигао десну руку и рекао: „Краберски вис", показујући неко нагло узвишење са белом ћубом преко врха једнога црнога виса. И пут се продужавао покрај бујне и несташне Нивете, која је наједанпут ишчезавала услед неке широке, црне подземне провалије и губила се у њој, док не би на пет стотина метара одатле опет се појавила сјајна и неочекивана, као какав ћудљиви ронац. На томе би месту Лањеро остављао ограничену и скучену долину, скренуо би у десно шљунковитим путем који је правио две вијугасте ируге на подини једне огољене планине, по којој се тамо-амо видело по које село као прилепљено уз високе стене. За тим би на једној стрмој падини, где је требало да да руку дамама, рекао, показујући неки мали крст у подножју једне управне стене, која се уздизала као какав зид: „Овде, на овоме месту убила су се три Енглеза." После ихје водио на обалу једног хладовитог извора, где се могло мало одморити, па после доста мучнога пењања за три четврти часа изненадно се, између двеју базалтних стена отварала арбејска долина. Ту би Лањеро застао и читав минут ћутао; давши времена путницима да излију своје бескрајно дивљење. То су били тренуци у којима је он чуо само уздахе дивљења, тренуци у којима су сва лица била преображена. А он је био још срећнији од оних, које је водио, јер је говорио у себи: — Ја, ја сам пронашао ово и мени дугују ови странци за ово неисцрпно усхићење ! И тада би увек узбуђеним гласом објашњавао панораму: тамо доле је Плаво језеро; изнад њега Богородичина Коса, то јест сјајни и величанствени водопад, који пада са висине од четири стотине метара ломећи с® и пенушајући по стењу. Лево су три друга водопада, све један изнад другога на једној стрмој коси. Десно су сјајни глечери. Више њих читав хаос од црна и мрачна стења: то је Паклени град. Још више њега три снежна врха, који севају варницама као ружичасте, плавичасте и љубичасте призме и који се протежу по неколико часова ; од њих је најузвишенији Лијон-Блан, Лањеровљев Лијон-Блан, дивљи и. горостасни вис који је доминирао целим планинским, ланцем као што кула светлиља доминира бурним пенушавим морем. За тим је вођ показивао гостионицу у којој се могло ручати и преноћити, па сутрадан у прозорје будио је путнике, доручковао са њима и водио их преко стрмих коса, преко брегова пуних провалијама до на вис са кога је био тако диван поглед, да човек у томе часу није могао нити умео ирозборити једне једине речи од бескрајнога дивљења.

3 Д А Б рој 33

У то је време Лањеро добијао по четрнаест франака дневно; трошак око излета, ручак, преноћиште и право за пролаз плаћали су путници које је он водио. Но он би ишао и пео се и без икакве плате, ишао би ради уживања само да види језера, водопаде, глечере. А зими, кад би сав Лик-де-Борн спавао у покрову својих снежних планина, Лањеро би се свраћао понекад сам у арбејску долину и покушавао би, пркосећи. свима опасностима, да се опет попне на снежни врх Лијон-Блана. У педесетој години он од једном паде у болест и лежао је неколико месеци. Његово опоравл>ање трајало је скоро четири године, а када се опет могао шетати по тргу, вИдеше да је тако остарио, тако се погрбио, тако ослабио, да се нико више није смео поуздати у његову снагу. ■ Лањеро није био више за излете. Као и многи старци и он је правио алузије о својој немоћности, непрестано је облачио своје живописно одело, надајући се свакога летњега дана да ће наћи путника да их води. И он се тако надао пуних двадесет година. Огист Лањеро постаде невином будалом коју су сви поштовали и чију су историју странци убрзо сазнавали. Он је гледао вође, своје наследнике, како иду испред путника; посматрао је својим меланхоличним погледом једну голу планину на чијем је врху било нешто снега. За тим је врло ситним корацима, савијених леђа, ретке косе, жалостивна лица ишао и са дечјом радошћу разгледао лепе слике у излогу једнога фотографа, слике које престављају глечере, водопаде, висове, све оно што је он некада толико љубио и што, без сумње, више никад неће видети. Једног септембарског дана, у који је навршио своју седамдесет шесту годину, смотри стари вођ један млади пар који му у тај мах приђе. — Рагс1оп, господине Лањеро, рече му каваљер, да ли бисте нас, моју жену и мене, могли водити сутра и прекосутра у арбејску долину и на вис Лијон-Блан? Стари вођ се исправи и мало пребледе. Да није то сан! Колико је времена протекло од онога дана у који је он добио последње овакво питање! — Могу, господине, одговори он поузданим гласом прикривајући, у колико је то могао, дрхтање руке на окованом штапу. Уговорише час поласка и погодише се. Госпођа се врло учтиво здрави, замоливши Лањероа да сутрадан у подне дође у хотел по њу. То беху двоје младих супруга који су већ три пута правили тај дуги излет и који, знајупи историју старога вођа, хтедоше да га воде на Лијон-Блан под изговором да он њих води. Добри старац није ни мало сумњао и у заказани час појавио се у хотелу и )^зе своје сапутнике. Било је лепо време. Могло се путовати. Лањеро очеткан, углађен и накићен прешао је доста за први мах. Показивао се врло ревно.сним. Млади пар је муке имао да га достигне. Стари вођ је ишао некадашњим путем, ишао јд сасвим лако и живахно дуж Нивете, бујне и пенушаве