Звезда

3 В Е

3 Д А

К1Б112КЕВ110СТ Писмо уреднику. Зраги Јанко, Неки твој сарадник, (јамачно Београђанин, јер не бити Београђанин, у његовим је очима као понижење, а бити .Ужичанин, права је срамота) који зна да се у руском језику сељак зове кресшјанин , што је слично са хришЛанин, прочитао је у последњој свесци Забавника Сриске Књижевне Задруге мој превод ЈБесковљеве приче Пребрана ишеница , и кад је наишао на ово место: »— Каква је то шетња! Ради шетње ићи то је господски, а не хришћански посао; раден човек посао тражи, а не од посла бежи.' по „Својој Интелигенцији" закључио је да је у оригиналу морало бити крестјански , а ја од тога направио хришћански , иа се пита да ли је могуће да наш чувени филолог не зна ни најобичније речи из руског језика?« То место у оригиналу гласи овако: »— Что зто еше за прохаживан1е ? Вч. проходку ходитб — зто господское, а не христјанское д "ћло, а степеннБш челов г ћк г в за д-ћломЂ ходич, и д-ћла смотритт,, — д г ћла ш>ггаетч., а не отт> д г ћла лв1тает г т>.« Али што се твога сарадника тиче оригинал, кад треба да буде онако како »Његова Интелигенција« умује?! А може бити да је и видео оригинал (јер он јамачно зна руски), он би опет оно паписао онако ради »вица», јер се види да му је више стало до моје личности него до књижевности, којом се он тако ревносно бави. И ако вели да неће додиривати сам избор предмета, »ма да је то куриозно за укус једног одличног Ужичанина«, опет се види да је он тај предмет разумео исто онако, како ће га разумети они наши трговци гпто мешају лој у маст, или песак у суве шљиве, или као моји Ужичани који мешају сир у кајмак, те тако »унапређују извозну трговину.« А да ли је то била пишчева и моја намера, ја му овде не могу објашњавати, јер »Његова Интелигенција« личи овде на интелигенцију оне позоришне публике која се слатко смеје на најтрагичнијим местима у комаду. ТТТтп се тиче његове опомеие Управи Орп. Књ. Вадруге, да пази шта издаје, јер »за овакве »радове« ми не радо дајемо паре и одлике", имао бих само да напоменем да он не долази у ред оних који су много новаца издали за Задруптна нздања. Надајући се, драги Јанко, да ћеш и ово одштампати у твојој Звезди , и да ћеш од сад пазити да ти сарадници оваким »пикантеријама« лист не кваре, Београд 11 декембра 1898. остајем твој уВуд. Сшојанобић.

Нов роман Толетојев. За пријатеље иетински лепе књижевности неће бити без значаја вест руског недељног часописа <> /1тве\ да је Гроф Лав Толстој њојзи уступио своје најновије дело. То је роман: »Воскресеше«, који по обиму своме, долази на треће место међу делима великог руског романописца. Само су »Војна и Мир« и „Ана Карењина" већи од овога романа. Редакција »Њиве« уве-

рава, да овај нови роман Толстојев свежином у осећању, душевном дубином, величанственим реализмом и силином и истинитошћу описивања ни у колико не изостаје иза најбољих дела Толстојевих. Ово ће бити један од оних радова, које је Толстој обећао поклонити гоњеним Духоборцима — оној секти православне руске цркве, што хоће да живи у апсолутном миру, што одриче заклетву и војену и ратну службу. Ови су људи постали данас, такорећи, немогући у Русији, услед честих судара с владом, због својих начела и због свога веровања. Пошто су за последњих педесет година били настањени у Транскавкаској, допугитено им је најзад исељавање. 1100 особа се већ преселило на Кипар, а остали, од прилике 6400 душа, треба да се настане у Канади, за шта је за сада нотребно још 400.000 рубаља. Да се та сума прикупи, живо се заузео и Лав Толстој, који у судбини Духобораца има велика учешћа. Он мисли, да томе помогне штампањем неколико својих старијих, али до сада непубликованих дела. Ево како се он, од прилике, о томе изражава у писму своме имтимном пријатељу В. Черткову: »Пошто се сада види, колико је још потребно новаца за пресељење Духобораца, то сам се решио, да овако урадим : Имам неколико непубликованих новела и романа; са једпим од њих занимао сам се у последње време иу кратким потезима написао свршетак. Те би ствари ја продао, под што бољим условима, енглескнм, американским и другим листовима (јер ми новине изгледају као најпробитачније) а ириход бих сав употребио па пресељавање Духобораца. Ове су новеле писане на мој стари начин, који ја сада не сматрам као добар. Кад бих хтео да их поправљам, док год не бих био с њима задовољан, не бих никад дошао крају. А кад се обвежем, да их сад пустим у штампу, онда сам принуђен, да их 1,е1в фгек публикујем. Тако ми је исто ишло са новелом: „Козаци«. Никако нисам могао да је свршим, како сам ја хтео; али сам тада новац био проиграо, и, да бих дуг платпо, продам новелу, онакву каква је, уреднигптву једног руског часописа. Али сад ,је легалнији случај. А ове новеле саме по себи, ако и не задовољавају моје дапашње гледшпте на уметност, но садржини својој нису штетне, а могу, шта више, бити људима од користи. За то и мислим, да је добро сада их штампати, не чекајући на моју смрт, и новац употребити за пресељавање Духобораца.« Ово неколико редака чине интересантан прилог за карактеристику Толстојеву. А ми се надамо, да ће баш ови радови његови из старога доба, из онога доба, које му је и стекло данашњу славу, бити и интересантнији и бо.ље примљени, него сви данаптњи, који се релативно мање разумеју и одобравају, него што се читају. Не имао Толстој за собом славе писца »Војне и Мира« и „Ане Карењине«, по садашњим његовим радовима, велико је питање, би ли доспео до онога светекога гласа, који он данас одиста и с правом, ужива. Али противу онако строге критике својих рођених радова, противу Толстојева данашњега погледа, којим осуђује своја некадашња дела, подигли су се многи гласови у уметничким и литерарним круговима. Да узмемо само