Звезда

Број 36

Стр. 289

— Ти — рећи ће ми путем после неког времена — волеш ? Знао сам, да ми мислима ваља за четврт сахата натраг скочити, да му на питање одговорим. Јер сеоски ток мисли није тако вижљав, као варошки. У сеоског човека кад једаред улегне каква мисао, та и остане у њему. Све се око ње врти мозак, као сувача. — Волеш ли? — питао је поново. — Па не баш тако јако, — одговорихму искрено. — А видиш, сланина ти је парско јело — говорио је занешен; народно јестиво. Ни једно јело није слично овом. Фино, лепо, кусно. У чобана је особито дивна сланина. Бели се као љиљан. Ружама окићен љиљан. Па онда мирис, онај својствени кус, у ком су измешане душе, почев од ораха, од свака бела јела. Кад је човек загризе, на језику осети идеалисани мирис нечења. — Сад ћеш стихове, брате. — Шта, мислите да није заслужила сланина, да јој оду напишу? Божанско је то јело. Не умем ти лепшу слику замислити, него као кад Мађар мирно, чак са неким одмереним достојанством гута залогаје опапрене сланине. Сложим се, да је то лепа слика. Али његова матора фантазија настави даље да ради. — Већ је и само гледање апетитно, како је реже на ситне беле коцкице; како је натакне на врх свој фехирварске брице и како је сажваће са мирисним и меким хлебом од ражи. — И кожурицу јој смаже. — Из очију му светли срећа и задовољство. Мирис од сланине измеша се са свежим мирисом од хлеба, со је чини кусном, а паприка пикантном. —■ Имаш право, — рекох му ја раздраженим апетитом. Заиста ми се већ сва мисао била увукла у неку опапрену сланинасту идилу. У том тренутку не би се чудио, да сам управо чуо, како је Бетофен писао сланинасте симфоније. Сланински занос би се могао назвати онај осећај, што је моју фантазију љуљао по снежном, мирном путу. Стари чобанин стајао је на вратима. Скинуо шубару још из далека па нам неколо корака изишао на сусрет. — Но чобанине, — рећи ће браца — појешћемо. Стари чобанин, тако је изгледало, држао је за част оваку пријаву, јер смешећи се смакну раменима, и нешто промумла. —- Овамо те ту опапрену сланину! А чобанин као да би какву важну државну тајну саопштавао, чисто шапућући, важним изразом лица рече : — Имам зеца. — Зеца? — Зеца богме. Пре подне га убио. — Пре подне? — Пре подне. Баш сад га зготовила моја баба.

— Баш као што ваља, — рећи ће старац изгорела лица, па се ископча из оне опаклије. Из вајата се осећао мирис ловора и печења. — Ово је ремек јело — рећи ће браца Марцика бацајући и чизме са себе — зечје печење, онако сеоски зготовљено, царско јело! Пуче језиком па угодно се намештајући у сламњу наслоњачу, нонови: — Царско јело! •— А сланина? — питао сам чудећи се. Презриво одмахнув руком, одговори: — Ни кера. Са пишчевом дозволом Ј. Л

ИСТОЧЊАЧКА фИЛОСОфИЈА Слабији, који је на опрезу према моћнијем непријатељу, ближи је свом спасењу но еилни, који свог противника потцењује. Непријатељ кога омаловажавате доста пута постаје опасан, као год што од нежног зеленог изданка на грани постаје често тврд, оштар трн. * Пророк вели: Завист сагорева сва добра дела, као што ватра сагорева дрво. * Колико ли мора бити несрећан човек, кад га његови завидљивци сажаљевају! * Никад не пропада човек, који своју снагу познаје. * Ђаво је рекао: Три су ми ствари потребне, па да човеком загосподарим: прва је да се сам себи диви, друга је да се својим добрим делима размеће и трећа да своје грехове заборавља. * Ибн Чеваба искао је једном од свог роба чашу воде. Кад је овај на заповест свог господара одговорио «хоћу!", овај га је казнио батинама. Кад су га упитали за узрок, одговорио је: »хоћу" може казати само онај, који може казати и „нећу«, а он то не може. ЗДНИМЉИВЕ СИТНИЦЕ Калкбренер. — 1849 умирао је у Паризу иијаниста Фридрих Калкбренер. Калкбренер је много држао до свога ,уоп « и у свакој се прилици разметао својим племством. — Знате ли ви, — рече он једанпут свом пријатељу, — да се племство моје породице датира још из времена,