Звезда

Стр. 288

3 В Е

3 Д А

Број 36

твојој и врлини, племенитости и храбрости твојих синова. Нећу говорити о томе, да нема дана, а да те народ не похвали као господара и оца. Та својства ме убедише у томе, да ћеш ти бити потпуно срећан, кад видиш срећу својих синова, и ево, ја сам дошао лично да се уверим о свему. Признајем, да гласови не кажу ни половину онога што сам видео и нашао. Именом Алаховим молим те, Џафару, походи ме; поверићу судбу ћери мојих у руке твоје. И ако Небу буде у вољи, а ти пристанеш на брак њихов са синовима твој>;м, — заједно ћемо нежити унучиће. Опрости ми за ову обману. Погледај, ја нисам онај, за којега су ме овде држали. И кад рече то, Хилинџар-Сари, лаким покретом руке свуче седу браду и показа се као човек у пуном јеку силе и лепоте. Тронут до дна душе Џафар му приђе и рече: -—• Ја плачем; нека је благословен час, у коме ти је дошла мисао да ме походиш, нека над тобом и кћерима твојим буде рука Алахова, која не оскудева. Рећи ћу ти, да сам много слушао о теби, ћерима и царству твојему. То је било угодно Промислу. Нека се испуни воља Алахова! заврши он и прими у своја наручја Хилинџар-Сару, који је такође плакао. И не превари се хан у избору. Још дуго је цветала Мервска оаза, под разумним скиптром синова његових и њихових мирних жена.

ЈЕЈГО — еАЕБОКУ1ОЕ2А Село је лети зелено; у јесен жуто; зими бело. Ова белоћа је чиста и безгранична. Све је покривено снегом, дебелим меким простирачем. И крст се украсио белим крзном, а. на трновом венцу Господа Исуса створила се велика бела шубара. Свети Јован што стоји крај моста добио бео хермелински плашт. А поток је ушушкан дебелом снежном дуњом, која се отегла у читаве миље. Бог је добар, па је покрио мале рибице, и жабе, да се не смрзну. Између села и града у то доба је само у том разлика, што у граду домари одгрћу снег, а у селу газде, и што се сеоске газде радују снегу, а градски се домари пак не радују. — Хајдмо у лов, — рећи ће ми једно јутро мој браиа Марцика. Овај мој браца Марцика биојеједан честит сеоски поседник. Штета за њега, што је умр Ј о, а и за то је штета, што ми је јединоједан сандук календара оставио у насљедство. Одемо у лов. И Тиса је ишао с нама. Тисаје пас био; поштена, паметна животиња. Свега је само једаред учинио насртај на туђ иметак, кад је украо звонарове кобасице. Звонар се, а било је баш на

нову годину, јако расрдио, што му се ето тако рђаво отпочела година, па не могав злочинца одмах пронаћи, измлати ти све сеоске псе једном дрвеном лопатом. Од то доба пси стрмоглавце беже по баштама, кад спазе звонара. Кажем дакле тај Тиса ишао је с нама. Ретко смо иначе ловили, јер је мој браца Марцика имао све неке стародревне пушке. Ако смо мало барута усули, не би ни одлетела сачма, ако смо пак препуниле, осули би је на нас. Тису смо морали на ланцу водити, да не развија зечеве пред пушком. Браца Марцика везао га, себи о леву ногу. — Ја ћу овде крај врбе, -— рече. Типакиди с оне стране ливаде. Али пази, ако између нас протрчи зец, не пуцај док је према мени, после можеш и двапут ако хоћеш. С почетка сам са великим интересовањем вребао, чекао зечеве. Нису дошли. Могуће је, да су на другом ком пољу имали каква посла, а могуће је, да су и они нас вребали. Увучем се у дубину опаклије и слатко заспим. Кад сам се пробудио, видео сам, да браца Марцика још нешто непрестано стоји с оне стране ливаде и држи пушку. Чека зеца. Погледам сахат. Показивао је три после подне. — Је л ти додијало? питао је, кад му притрчах. — Додијало. — Јеси л гладан? — Гладан богме. — А псето појело шунку из торбе. Презриво погледа на Тису. Овај оборио очи и шуњао се за брациним леђима, као да се каје за своју крађу. Ал врага се кајао! Целим путем цијукао је обешењак, и потрчкавао за сенкама од врана. — Лепо ћемо кући, — говорио сам, — ни зечјег зеца нисмо видели. —- Чудна ми чуда, — одхт>вори он, — ја не марим печена зеца. — Дабогме често га једеш. — Није зато. Осећам неки чисто горак кус. Није ти то за Мађара. И сланина је боља од њега. Застаде. Са надувеном ловачком рукавицом запе за кајиш и једна мисао врзла му се по лицу. — Знаш шта? Хајдмо до чобана, па ћемо јести сланине! Ову је реч сланине значајним трептањем очију и ванредно изразитим осмехом изговорио. Ја се нисам никад одушевљавао сланином. Кад нема ништа друго — мислио сам — и то је добро. У осталом чобани и не ручавају, тек само присмачу, ајеловниксе не може ни споменути у селу, јер ће одговорити, да није вредно баш сваки лист држати. Упутисмо се по руштавом снегу према шуми. Браца Марцика извадио из торбе лулу. Лепа ловачка лула. Чудо, да Тиса и њу није појео. Отклопи је. Тутну труд. Лзубичасти дим цоче да се вије из ње. Затимјеопет тури у џеп. Бојао се ваљда да не озебе.