Звезда

Б рој 36

3 В Е 3 Д А

ХИЛИНЏАР-САРА ИСТОЧНјАЧКА легенда - г. п. милер —— Било је то давно, врло давно. ЈБудима су незнане биле ове муке од зависти, ова бесконачна страдања, ова вечна борба са савешћу, што дође на свет због сујетне жеље: да будемо бољи од других. Непознате су биле човеку речи: купити, продати, у томе неморалном значају, у које их је поставило образовање. Тада нису људи трговали никаквим плодозима својих трудова, нити су заснивали своје благостање на страстима својега ближњега. Тада је било просто, врло просто. Ако је ко оскудевао у чему ишао је суседу, тражио — и знао да му се неће одрећи. И који је помогао своме ближњему није тражио од њега никаквих изјава захвалности; него се налазио увређен, ако му се овај не обрати за помоћ. Доста је рећи, да је све то било у она срећна времена, кад је мајком градова, Бајрам-Алијем, управљао Џафар, мудри хан, сунце правде, светлост и слава истине, којега сам Алах посла да управља мервском оазом. Славна и мирна била је владавина његова, непомрачена никаквим немирима ни унутра, ни с поља. Ничим се није нарушила дружба са суседима, па чак ни оним — крвожеднима; образовани суседи су се поносили добрим односима с таквим ханом, какав беше Џафар. Није прошао ни један нови месец а да у БајрамАлију не стигну посланици и да не донесу на дар разне производе своје земље. Богато награђени они се враћаше кући, прослављајући гостопримства мудрога заповедника Мерва. Једном приликом дође посланство из индијског града Агра. Међу посланицима и трговцима представи се Џафару и један старац бео као овца. Он беше висока раста, племенита лика, права, чиста погледа, својствена неукорним и узвишеним душама. Он учини велики утисак на Џафара. „Не може бити, помисли хан, да је ово прост трговац, или поданик. У њему је толико искуства, племенита поноса и достојанства; његово понашање је изврсно, сјајно а убедљиво излаже своје мисли; несумњиво у његовим жилама тече племенита крв његових предака. А зашто ли крије своје право име? Зашто се обукао у одело проста поданика, те заједно с другима живи у општем шатору и ничим неће да се издвоји од других. Вредело би дознати ко је он и указати му поштовање. Али тако хоће гост — не вреди сметати; јер што хоће гост, то хоће Алах." Тако је мислио хан; међу тим посланици беху већ извршили поздраве, трговци беху већ измењали своју робу и дан одласку њихову био је одређен. У очи одласка, пред сам сунчев смирај, кад се вечерња хладовина помешала са аромом кипарисових и лимунових дрва, те развила у ваздуху миомир који те освежава, изишао је Џафар, заморен дугом беседом са шерифом, да се мало прође по раскогднем врту, што је двор његов окружавао. У размишљању он приђе маломе конаку, у којему живише његова два сина. Стројни ^вуци музички, што се изливаше испод вештачке руке,

задржаше на тренут хана и он стаде слушати; наскоро се акорди смешаше са пријатним и ако старачким гласом. И глас тај, у звучним стиховима, опевао је мудрост Џафарову, живовање његових поданика, братску љубав међу њима, и пређе затим на похвалну химну синовима његовим. Хан се приближи конаку и кроз уздигнуту завесу опази синове, како у заносу слушају песму загонетнога госта, што седијаше с њима заједно на дивану од тигрових кожа. Хан уђе у конак. И синови и гост устадоше и поклонише му се дубоко, те му начинише почасно место међу собом. — Настави, драги госте, наслађуј душу и срце наше звуцима твоје дивне свирке и речима твоје заносне песме. Допусти и мени, да заједно с децом својом поделим ту насладу. — Света је воља твоја за ме, одговори старац, и настави песму. Он је певао, или боље рећи декламовао уз музику своју тугу, што синови ханови, тај украс и понос Мерва, одрастоше а ни један још не стече себи друга. — Јадно човечанство, узвикну он, ти остајеш без дивна украса! Колико дивних девојака цвета под азуром источнога неба; с каквим би задовољством свака назвала принца Риза-Џафара-Огли, или брата његова својим мужем ? И настало би време среће за доброга хана, умножила би се утеха његова гледањем и њихањем унучади. Хан засузи слушајући опис породичне среће. Баци поглед на синове и рече: — Да, заиста је настало време промислити и о томе важном питању. Нека ти је хвала, драги госте, на твојој праведној и паметној речи. — Мудри господару! Допусти ми сад да ти се покажем. Ти си сигурно видео, да ја нисам прост трговац. Оджаркога ока твојега није се то могло сакрити. И нећу се даље крити од тебе, Џафару, нећу крити намеру доласка својега, нити правога имена. Не сумњам да ћеш разумети моју невину прикривеност, јер си ти најмудрији међу хановима и родитељ који милује своју децу. Ја сам Хилинџар-Сара, господар од Агре. Нема земље тако богате и обилне у даровима Неба, као што је моја земља. Бисер и драго камење којему нема равна у природи, рубини, румени као капља свеже крви — нису у мене реткост. Имао си прилике да се о томе увериш; видео си робу мојих трговаца. Ето тако су исто раскошни и изобилни и други дари природни на земљи мојој. У недирнутим шумама миртиним, широколисне палме цветају и зру сочна воћа; лугови су ми заносни; поља обилна кукурузом и другим усевима. Тамо пасу небројена стада брзоногих газела, и танкоруних мерина. Ја немам речи да захвалим Алаху, који је штедром руком излио на моју земљу своје даре. Али, као венац његових. дарова то су ми две миле кћери, дивне, чисте и непорочне, светле, као пролетње јутро. Не жалим на Промисао што ми не даде потомака у мушком полу. Непознат© су судбе Алахове, и није наше да о том дајемо ма какво мишљење. А сад, брате мој, молим те да ме саслушаш и да ми дадеш, по правди твојој, искрен одговор. Много пута о новом месецу слушао сам о слави