Звезда

Стр. 286

Број 36

Ивановићу, овај не прима од мене ставку, рече она М У Ж У У недоумици. Касир, чувши руски говор, показа јој из далека монету од пет франака. — Да, да... Зар не видиш? Он ти показује да се не може стављати мање од пет франака! одговара Николај Ивановић. — Али, ако ја метнем пет франака, онда ћу имати свега за четири ставке. — А шта ме се тиче? Према покривачу се и пружај. — Па молим те, зар је то нека игра, где су само четири ставке? Дај ми још један златник. — Дедер ти најпре одиграј те четири ставке. Коњурин стоји и мумла: — Виш' ти бесна ђавола! Неће два франка. Као да два франка нису новци. Два франка — то је осам „гривеника" на наше паре. У мојој трговини у Петрограду за те паре може се добити четврт фунте добра чаја, и две фунте шећера. — Никола Ивановићу, мећем пет франака на црвено поље... Куд иде, нек иде... вели Глафира Семјоновна. — Па мећи. Шта ме се тиче! Ја сад мислим о томе, шта ли му то значи, кад не мећу на нумеру, него између нумере. Ено, онај с капуљицом, све на окрајке око нумере, сад намести. Коман, мосје, ван нумере! Комбјен можеш добити? пита Николај Ивановић једног брадоњу с наочарима, што стојаше с њим напоредо; али овај не разумеде, и одмахнувши главом, пође да баци на нумеру пет франака. — Кдеп ш уа р1из (Више не иде)! виче касир и одгуркује ставку. — Глаша! Запитајде ту даму француски: што то значи кад се метне ван нумере? — рече Никола Ивановић жени; но Глафира га стеже за руку, изнад лакта, и радосно шапташе: — Добила сам на црвену... пет'франака сам добила. Сад бацам на нумеру. — Али, ти још не знаш колико се овде даје? — Не треба ни да знам. Најмање ће ми бити лепо изненађење... Ваљда не ће смети пред свом публиком да подвали! Но, ја мећем на седам. Седмога новембра је била наша свадба. — Разумем и знам шта значи кад се баци ван нумере, шану Коњурин, ударивши се шаком по челу. То значи да се меће на две нумере, на нумеру што стоји десно, и на нумеру, што стоји лево. А јамачно ту полови петодинарк}г... Хајде, да им и ја метнем пет франака! рече он, окренувши се Николају Ивановићу. Пет франака је што и две рубље, или — фунта чаја... Па нека ми прождеру фунту чаја, пресело им да Бог да! И он стави »петак" између две нумере, и — о, чуда! касир му пригрну гомилицу сребра. — О-хо-хо! Дакле, добио сам! кликну Коњурин у сред тишине, тако, да су га сви погледали. — Стандер сад. Сад ћемо из добитка бацити. А колико ли ми дадоше ? Он хтеде да преброји. — Батали... Немој бројати... не ваља се... Остави тако среће ради, — задржаваше га Николај Ивановић, а сам пође „с прилогом" и баци га ван нумера.

И тако су играли сви троје. — Никола Ивановићу, мени је последњи п&так од злата остао, рече Глафира дрмусајући мужа за рукав. — Дај ми још један златник... Овде се на грошеве не рачуна. Видиш и сам, да је игра велика. Боље је приштедити што V Италији, не морам куповати сламне шешире, о којим сам ти говорила. Него, знаш ли шта?... Дај ти мени два златника... А ја ти дајем реч, да у Италији... — Та, ево ти, ево... само не сметај... Видиш да и сам играм? — Николај Ивановић суну жени у руку два златника. — Је ли могућно? Касир и њему примаче гомилицу сребра. Николај развуче лице. — Е, видиш молим те, како смо ја и Коњурин срећни људи... говорио је он. — Он доби од једном а ја од друге. Е баш је добро бацати ван нумере. Глаша! Ваци ван нумере. Шта си окупила та шарена поља, шанће он жени. — Ох, како је ово згодно... Овде је игра много боља, него у Ници. — И племенитија... додаје Коњурин. Нема оних одвратних лица, као у Ници. Ено, на јудином месту седи и чува новац касир, као неки господин... Гле, како му је лице пријатно... Темељит неки човек... Одмах видиш да није које ко. — Ти си у добитку? — Са тридесет франака. Требало би сад да обложим цео перој... у н?около... на сва четири ћошка по пет франка... Ето, отоич пригрнуше многи новац томе, што су му очи упале у главу. — Дедер! Бацај! — Разуме се да ћу бацити. И што неби кад сам у добитку?... Ево четири точка, да се моје таљиге не претуре! — И Коњурин баци на сто четири „петака" и њима огради нумеру. — Еј, Никола Иванићу! Гледај што је ћар!.. чуо се глас Глафире Семјоновне. — Овај други златник се показа срећнији. Добила сам „петак", на првену пољу. — Стани... не сметај... Ти играј за се, а ја ћу за се... Одговори јој муж, јако заинтересован игром. Шта то би, Иване Кондратићу, ти огради, а оно пропаде. — ГЈрождераше.., не било их! Али ћемо се поправити... Хоћу још једном да оградим нумеру. — И ја ћу. Што не би кад сам у ћару? Рекоше, па и учинише. Рулет се обрте. Ксњурин и Иванови гледе у њ нетренимице. — Ура! заурла.на мах Коњурин. — Лакше море! Шта ти је ! Ниси полудео! рече му Николај Ивановић и дрмну га за рукав. — Видиш, да се сва публика на те згледа! — Марим ја за публику ! Касир пригрну Коњурину повелику гомилу сребра. У сребру се сјаји и један златник. — Никола Ивановићу! Замисли, ја сам опет добила! узвикује мужу Глафира Семјоновна. Очи су јој сијале од радости. (НАСТАВИТ.Е СЕ)