Звезда

ГОД. III

ПОРОДИЧНИ лист

Претплату треба слати : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА Неплаћена пнсма не примају се — ■*]&• Рукопиои не враћају ое. УРЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ УЛ. БР. 9.

У редник: Јаико ЈУ1. јЗеселинвбић

ЕРОГ 3.0

ИЗЛАЗИ уШорником, четбртком и неделом

Ц Е Н А: за 1 меоец 1 доихар нли 1 зсруна

Претплату примају све поште у Србији и иностранству

А В А Л И

Кад прикупи нсЉца загаоити вео, Над земљицу што ое од вечери овео, По коме Олиотају ои^ћане звездице А и ореброОојно меоечево лице; И тичице кад ое за пеому пробуде, Јагодице меке када ое заруде, Сунчеве невеоте, златокоое зоре, Походићу твоје краоне зелен-горе. Авало планино, орпока грудо мила, Од времена давних боравиште вила ! До подножја твога кад угледам оело, Гнездо, Чарапи^а што нам је извело ; Позови ме тада на широка пле-ћл, Где је меке траве и шарена цвећ.а, Да одатле видим побратима твога Није побратима — брата ро^енога, Што ое овојим отаоом понооито диг'о, Не Ои л' главом овојом у неОееа етиг'о • Коомај да угледам и његове горе, Загоркиње где ое екупљају и зОоре, Када ми ое бра^ћа за елоОоду Оију Да им оне ологе у орцу улију; И још нешто оамо, лепотице мила, Када ти ее опуотим на мекана крила, Доведи ми тада Авалкињу еаму, Не Ои ли ми пеомом разагнала чаму, Не Ои ли ми грло позајмила овоје Да бпевам њиме ове лепоте твоје; Не Ои ли ми дала гуеле јаворове Да опевам уз њих жеље Србинове: Од реке Неретве, Бооне и Вардара И Ситнице хладне, што Коеово пара, Да опевам елаву — од Белога мора И до Велебита, Фрушке, Дурмитора. Чим прикупи но-ћца загаоити вео, На земљицу што ое од вечери евео, Кад еагледам лице златокоее зоре Походи-ћу дивне твоЈе зелен-горе ! Авало планино, орпска грудо мила, Од времена давних боравиште вила!

Јелена.

Г'/

. '.У- V 5\%\

ЈАДАН ЧОВЕК! — Бранковиноки —I Петар Николајевић, иенсионар осредњих година, каквих у нас има највише, провео је већи део свога живота некако одвојен од света, па ево и у очи Нове Године седи сам за столом у кавани код »Лабуда«, коју неггасмени људи називају и каваном код гуску; јер она тица на каванској фирми, што плива у ваздуху, заиста више личи на гуску него на лабуда. Дотични уметник заборавио је, да је у лабуда дугачак врат. На столу пред Петром Николајевићем стоји боца црног вина: болан да се лечи, како на боци беше написано, а до ње сифон соде да блажи- јачину вина и да оно дуже траје, јер га требд пити до после 12 часова. Дувањара је такође била на столу, а иза ње, као прикривени, беху насларани .једно на друго неколико полудинара, што је »х$р Перилајович«, како га је звала свастика угоститељева, спремио послузи за напојницу, кад му у пб ноћи буде поднела облигатно календарче са честитком Нове Године. То је једини случај у години кад је Петар Николајевић био издашан у новцу, јер као самац није славио крсно име, па да, по српском обичају, том приликом потроши више него што му дозвољава буџетски кредит. Седи тако наш пенсионар, пуши и*цеди вино кроз зубе, а поглед му блуди од једнбга стола другоме, што показује да избегава мислити ма о чему било. А за другим столовима засела друштва разног калибра, официри, чиновници грађанског реда, трговци, све људи сомци , мало већ загрејани пићем, па једва чекају да удари дванајести час старој години како би се могли сасвим разобручити. До пб ноћи и није баш право "ћесеЈ^е, него с.е више али ипак живље него обично говори о »горућим питањима«, чиновници говоре о укидању § 76 и о томе како се чује да ће скупштина смањити пенсије, официри о честом нремештању из гарнизона у гарнизон, а трговци о слабим иазарима у години која је на измаку. Све то чује Петар Николајевић, јер Срби обично вичу кад говоре, не бирајући речи ни онда кад