Звезда

Стр. 2

има и женскиња у друштву, све то он чује, па и сам почне мислити о ономе што је са једнога стола чуо, док му добачене идеје са других столова не иобркају мисли, те одмахну руком као да би их хтео сасвим разгонити, пљуне и дође му да оде у другу кавану; али кад се сети, да је свака каванау очи Нове Године пуна гостију, а пред њиме стоји већ начета боца са вином, он окрене леђа свему осталоме друштву и стане гледати слику на дувару, 'коју је већ толико пута гледао и никакоје није могао разумети, јер је представљала некакву апотеозу. У друштву трговаца беше један бакалин, који је врло радо напијао здравице. Он је био родом „из Српства«, како се сам изражавао, редовио је читао свакојаке новине, потпомагао је емигранте земљаке ракијом, коју је немилосрдно кварио пре него је изнесе на продају у бакалницу, _ врло ревносно агитовао је о изборима, јер као стран поданик није смео гласати, и јако је замерао »општој уставности у Шумадији«. Мали растом а живахне природе, чаикун Јоле увек је готов на свађу за најмању ситницу, само ако се ствар политике тиче; а тешко ономе ко изјави да се »не меша« у политику: па на што живиш, тако ти Бога јединога, кад не водиш бригу о земљи ко.ја те је родила, обично би узвикнуо бакалин Јоле таквоме неутралцу! Ето тај Јоле беше се у један мах забринуо, да му ко баш у очи Нове Године не преотме славу у напијању здравица, јер ће се несумњиво за сваким столом наћи по неко за тај посао кад Цигани одсвирају старој години жалостан марш, па ће његова здравица пропасти као кап воде у мору; али његова духовитост помогла му је и у овој прилици. Обративши се свакоме друштву са кратком али језгровитом беседом, он успе да уједини све што је било од реда у кавани: Ми смо, господо, синови једне мајке, а Српство нам је колевка, па ирикупимо се у један снОп, да сложни и нераздвојни закликћемо: што је некад било наше опет мора бити наше! На те речи Јолетове официри се мало згледаше, а чиновници очекиваху шта ће они учинити; кли Јоле је био и члан цензурног одбора у нов^аном заводу, са којим су више њих из друштва игојали у финансиским односима, па то поглавито и учини да се чиновници обојега реда одазову његовом позиву. Само је Нетар Николајевић и даље зстао у усамљеиоме положају, потпуно задовољан што Јоле није и њега утурио у онај сноп, а премр'о је био док је Јоле прикупљао растурену снагу Срн::тва, мислећи: баш је прави чапкун! У томе наиђе у кавану један пијан таљигапт, га се још са врата распевао: Ајој, шта сам јадан дочекао, Да ми други драгу љуби ! Сви се гости окренуше таљигашу а он видећи ^самљена Петра Николајевића упути се право њему. [ослуга погледа у газду, који махну циганима ру;ом да нрестану свирати а наш пенсионар, да би

Број 1

отклонио наступајућу опасност, стојећи узе посматрати ону апотеозу. —- И не љубио је, кад си је оставио саму код куће, рече газда од каване таљигашу, иа стаде пред њиме. — Кога сам ја, брате, оставио код куће, упита таљигаш ? — Па жену. — Нисам ја, овај, ни таљиге, ни коња оставио код куће, ево их пред каваном; а Богу хвала и Св. Тројици жене и немам, што ће ми, кад овако сербез пијем ракију, не морам са женом да делим, него сам, колико хоћу, одговори таљигаш, па хтеде обићи газду. Зна се шта бива са нарушитељима каванског реда, па то је било и са таљигашем. Избацили су га из каване и ред је био повраћен. Али тај интермецо био је добро дошао Јолету, јер је он за то време неопажено прочитао састављену здравицу у келнерају, па погледавши потом у часовник нареди да се гасе лампе. Засвираше Цигани Бетовнов посмртни марш, тако га засвираше да би се и у најнеосетљивијег човека кожа најежила већ за прва два такта, а иосле би нервозан човек морао искочити из коже, тако су нарицала циганска ћеманета за старом годином; а кад умукоше »зурле и бубњеви«, газда удари дванаест пута у празну канту, послуга запали лампе, па кад груну једно: Ура! и осу се: срећна Нова година! Пегар Николајевић мал' не штуче под стб. Све су га онасности досад мимоишле, али од ове сад не могаше се избавити: свастика газдина истрча као балеткиња на позорницу, па док длан о длан она цмок Петра Ииколајевића! Пољуби га баш онако својски, честита му Нову Годину, па као у стиду додаде: и та пудете муш ова година! Окрете се Петру сва кавана, смрче му се пред очима, вилице се стегле па ни речи да проговори; и да цигани, по заповести Јолетовој, не засвираше »туш« уз вику: Зорт! Зорт! ко зна кад би се наш јадан пенсионар освестио. Та несрећа повукла је за собом и другу, као што обично у животу и бива: никад те, кажу, с.амо једна несрећа не снађе, него кад окупе просто те утуку. Разуме се, да је то пријатно изненађење обратило пажњу Јолетовог снопа на Петра Николајевића, па како се међу тим класје почело љубиги, што је облигатно у очи Нове Године, и којом приликом можете сазнати ко у друшгву болујеодстомака, сви полете Петру да га обаспу пољупцима, а он да би то искушење избегао замоли газдину свастику, да га у име свију још један пут пољуби, што је она сматрала као неки предзнак, па пристане да и њега у сноп вежу. Није Петар честито ни сео, а тек устаде бакалин Јоле, коме је и ова забуна око свастике добро дошла да га други не иредговори са здравицом, па ће рећи: Ја мислим, господо, да је крајње време да прозборимо неколико речи Новој Години? —

3 В Е 3 Д А