Звезда

Број 1

3 В Е

3 Д А

Стр. 3

— Чујмо, чујмо! повика класје. — Господо и браћо! И роди се Спаситељ света, јер смо ире пеколико дана имали празник Рождества Христовог, као што вам је свима познато, и роди се, дакле, Спаситељ света, мученик за веру и слободу, и дочекасмо Нову Годину, искупљени овде братски и у један што кажу сноп састављени. Управо рећи у нашим телима једно срце куца, срце сриско, које је под Душаном Силним у Стамболу на врата закуцало. Али оставимо нашу светлу прошлост, па се винимо у тужну садашњост, које смо ми у садашњости... Да, браћо, шта смо ми у садашњости? Јесмо ли орлови? — Нисмо. Јесмо ли лептири? — Нисмо. Па шта смо? Растурени, распарчани... — Батали ти то, брат Јоле, упаде у здравицу један чиновник Главне Контроле, нисмо ми овде растурени, него сакупљени око. . — Молим, молим, свакоме чест и поштење, неда се Јоле, дозволите само да продужим, па ћете видети на шта ће испасти; јер гимнастичка друштва нису у нас не знам зашто установљена, него да остваре српску мисао, као што је један велики српски државник рекао... — Е то је сад већ нешто друго, рече опет онај контролни, сад продужи. — Море те здравице изишле су ми на -врх главе, окину један официр. Мало што м.Орам прописно да их слушам, него још. 0 вде! Извини, брат Јоле, али тако је, бог^ МИ) Н его хајд' да се пољубимо, па опет да ЈЈијемо. Тако је, т^ко ј е? сложимо се, повикаше сви у глас, па једа^" отпоче д а пева Цануле бануле, остали одма х прихватише, а Јоле се просто скљока на столшр7 г гЈ т - г Рђаво сам почео, говорио ]е сутра дан трговцима, г а они чиновници па се боје, знаш како је, па /рекох, коме ће на врат ако их поистерују из СЈ, !ужбе него нашем заводу, а ја би се онда морао заузети за њихове менице, јер би због мене страдали, те ућутах. Боље, к'о велим, с миром него с чиром. За све то време био је Петар Николајевић миран као бубица. Ћути па трепље. Ако би суседа дотакао, лактом или би им се судариле ноге под столом, одмах би се извинио. Попио је своје вино, нопушио дуван, па нити хоће да се(користи »општежитијем« у пићу ни да се с киме уортачи у иушењу, а нема рачуна да купи ново пакло дувана, зазире од суседа са леве стране, који је већ два три нута завиривао у Петрову иразну дувањару. Досадно му до зла Бога, али нема куражи да се опрости са друштвом и оде кући. Треба устати, мислио је он, па почети праштати се, а они ће сви повикати да још останем и не кварим друштво, иа кад се ја станем правдати како је крајње време да идем кући они ће навести да ме нико код куће не чека, а онда опет може ко од њих сиоменути газдину свастику.... боље је, боље да поседим још мало.

Заиста је био учтив наш Петар Николајевић. Он је обичавао свако јутро долазити код Лабуда на каву, па како уђе у кавану обори очи и стане се клањати свакоме столу, седео ко за столом или не седео, говорећи: Добро јутро желим! А кад би попио каву и пошао на станицу да гледа како дежурна локомотива ранжира железничка кола, онда би се опет иоклонио свакоме столу и рекао: Збогом до сутра! Никад није хтео да заустави трамвајска кола на путу, него их чека код станице, па ако види да су пуна, те би својим присуством у колима могао друге стешњавати, он би отишао до друге трамвајске станице и ту дочекао следујућа кола, па ако би и она била пуна, он би тако од станице до станице отИшао пешице на Калимегдан. На Калимегдану обично би се прохађао Дунавском страном, јер тамо увек има мање света те неће му се нико морати да уклања са стазе; а кад би хтео, гледајући преко Дунава у оно равно Банатско ништа, да попуши цигару, он би се најпре уверио да ли има при себи палидрваца, да не би узнемиравао мимопролазеће својим мољакањем за мало ватре. Што је човек образованији све је скромнији, говорио би Петар Николајевић, а учтивост је символ скромности, бар ја тако мислим. Али све што је Петар у Јолст овом снопу мислио, односило се на начин како да се па 1 ишии. извуче. Међу тим бакалин Јоле, зловољан што је онако насео са здравицом, почео је нешто да стреља Петра очима. Погледа га, а он као да тражи ону апотеозу на дувару, опет му се предвиђа нека несрећа. И заиста Јоле, користећи се приликом кад је Петров левак отишао да се по десети пут љуби с једним официром, седе крај њега и мало оштријим тоном отпоче разговор: —- Славе ти, г. Перо, зашто ти непрестано ћутиш? Домаћих брига немаш никаквих, а и да их имаш, у оваквој се прилици забораве све бриге, па се човек весели до миле воље? — Па ја се веселим, одговори Петар, ето седим са вама у друштву па само уживам. Ја сам увек задовољан са постојећим стањем, за то и ћутим. — Ама како ти то велиш да си задовољан са постојећим стањем, са којим управо постојећим стањем, болан не био? упита га Јоле гледајући га право у очи. Опустише се руке Петру Николајевићу, а очи оборио, па као вели сад шта ми Бог да. А Јоле га једнако фиксира и мало гурну лактом. Петар ћути као заливен, па му се тек оте један уздах из дубине душе. — Е, сад те разумем, рече Јоле. Ти уздишеш за потлаченим Српством, а Шумадија се успавала, па те срце боли кад видиш шга се ради. — Не боли ме ништа, брат Јоле, Бога ми, одговори кроз зубе Петар, па одмахну десном руком, јер му је леву Јоле свом снагом притиснуо, толико се беше уз њега приљубио.