Звезда

Стр. 4

3 В Е

3 Д А

Бр©Ј! 1

— Животињо! зашкрипа зубима Јоле, а очи му закрвавише, јер је био пијан. Животињо једна! Народ ти плаћа иенсије, а ти га сматраш као пасторче, па и не хајеш за његове патње. Нашто живиш, тако ти Бога јединога, кад не мариш за земљу која те је родила? Ти ћутиш па купиш шта се овде говори, жбировчино једна! Учини се Петру Николајевићу као да му узаври крв, па таман да заусти молбу Јолету да га пусти кући, кад толико сумња у њега, а чиновник грађанског реда, који је седио са десне стране Петрове, замахну руком да удари шамар једном ћивтици, који ни у овој прилици није заборавио да га опомене на некакав стари рачун. Петар скочи, јер му се заиста учинило да му је крв узаврила, па задржа руку ономе чиновнику, али га у тај мах Јоле тако јако звекну боцом по глави, да га обли узаврела крв. Направи се гужва, у којој се Јоле трудио да докаже како је Петар замахнуо песницом на чиновника: »који крваво зарађује кору хлеба, а не бадавадише као народне изелице иенсионари", па да би спречио изазивање нереда, што је народна гусеница смишљала целу ноћ, он јеједним ударцем ирегњавио змији главу , па сад напоље са жбиром! Својим ћутањем Петар није могао задобити ничије симпатије, пакако је у оваквим приликама кратка процедура, избацише из каване, »хер Перилајовича« пре него је свастика газдина стигла да га одбрани. Али она му је. као оно сестра милосрђа, на улици испрала рану и главу увезала, па у пратњи »војнбурша« отпрати га у стан. Плакао је Петар Николајевић као мало дете, кад >е осетио у својој постељи: Боже, праведни Боже мој, јесам ли теби што згрешио, па да ме тако грозно казниш, шапутао је Петар кроз плач. Ако је било то твоје наказаније, ја ћу га трпељиво сносити; али није то било Твоје наказаније, јер си ти добар и милостив, па би ми бар у очи Нове Године опростио, него је то била завист људска што сам миран и скроман, што се од свега и свачега склањам, што никоме зла не желим, што сам увек са постојећим стањем задовољан. Склопише му се очи, на му се учини као да Анђео стоји крај његове посгеље и говори му: Добри Петре Николајевићу! Ти треба да си задовољан и са својим постојећим стањем, па не тужи и не плачи, а Бог ће нлатити злодјејима! Тако је, помисли Петар; али шта ће ми газдарица рећи кад ме баш на Нову Годину види разбијене главе?!... Јадан човек!

Г Д Е ПОШОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. ЉЕЈКИНА -«•(Наставак) XXVIII Воз се лагано кретао и с времена на време заустављао на многим станицама. У истом купеу са Ивановима и Коњурином нађе се и онај младић с великим заионцима на кошуљи, што је носио широке панталоне и седео с њима за играчким столом. Он се завукао у угао, скинуо капу с главе, па је дремао. Капут му беше откопчан и на жилету се дао видети златан ланац са многим скупоценим дрангулијама. Онај крај ланца, за који се сахат закопчава, искочио из џепа, те ландара без сахата. Није могла а да то не опази Глафира Семјоновна, која одмах стаде шаптати намргођено мужу, што с њом напоредо седијаше: — Гле, овај младић је и сахат прокоцкао па се опет не љути и не надима, као што чиниш ти. Погледај како му ланац без сахата ландара. — Тхе, зар је мало будала у свету! одговори овај. — Ти би, ваљада, хтела да и ми заложимо све своје ствари у томе коцкарском вертепу ? — Не велим ја због тога, него само мислим како је игра променљива. Данас изгубиш, сутра добијеш. Добитак се не мо.же очекивати на први мах. — То значи, да би ти хтела повратити сутра оно, што си данас изгубила? Не, матушко, то нећеш дочекати. Луд сам био што се и дана € ч дадох преварити, али — више се не дам преварити. Нисм 'сЈ .ли ми за ова два дана око шест стотина франака изгубил«,? И — зар то није довољно? Згадило ми се већ на ту Њ №У, и суТра ћу је оставити! — Голубићи, анђелчићи моји, водите ме 'ЦЈТо пре и куд било из тога ироклетога места! јадикује К оњ Урин. — Вас двоје сте изгубили шест стотина франг? ка , а ја сам преко осам стотина на којекакве вртушк' е и кучиће разбацио. — Какве кучиће? пита га Глафира Семјоновна, — Та све једно је: на коње, на железниц^, на вртушке. Водите ме, браћо, тако вам Христа Бога! Нородични сам ја човек ; децу сам и жену код куће оставио., — А зар код куће нисте и више губили на којекакве простачке игре? пита га Глафира Семјоновна. — Е, оно је код куће, матушко, Глафиро Семјоновна, а ово ми је овде туђина, овде се можеш дотле довести, да се после ни вратити не можеш. — Не брините се већ зато. Ми смо заједно пошли, заједно ћемо се и вратити. Ако би баш до чега и дошло, ја ћу заложити ону моју велику, бриљантну брезлетну, а с тим би се могло, не до Петрограда само, већ и до Китаја путовати. — Умири се, Иване Кондратићу, сутра ћемо отпутовати из овога краја... свечано рече Николај Ивановић, — 'Ги, дакле, хоћега да бациш ових шест стотина франака? Запита мужа Глафира Семјоновна.