Звезда

Б рој 1

3 В Е

3 Д А

С тр . 5

— Нека иду до ђавола! Било, иа — битисало! За тим не жалим... само даједа умакнем из овога коцкарскога гнезда. — Тако је, тако је, Никола Ивановићу, и ја не жалим. Бар ме је то научило памети, — додаде Коњурин. — Е, нисам знала да сте тако богати, говори им Глафира Семјоновна. — Негде за пару да изгинете, а негде и велике новце не жалите. Зар не знате да је овде у питању осам стотина и шест стотина — свега: хиљаду и четири стотине франака? — Пљујем ја на то! одговара Коњурин. — Само нек нас Бог изнесе одавце здраве и невредиме!... Голубићу мој, Никола Ивановићу не дај ее да те жена саблазни ! Гледај да идемо одавде ! — Ићићемо, ићи. У оваком разговору они стигоше у Ницу. С њима заједно дође и она млада дама, што је пала у истерику, у оашти, код карташкога дома. Опазише је баш на станици. Два човека је изводе из вагона под руку: један млад, са затуреном капом, и један у годинама. Овај последњи је носио цилиндар од плиша. Глафира Семјоновна одмери је од главе до пете, па ре'че: — Нема ни брезлетне, ни сахата на грудима, ни минђуша у ушима, "и опет — не изгледа тужна. ■— Од куд не изгледа, кад је ствар дошла до истерике? Куд ћеш црње и жалосније? виче Николај Ивановић. , — Истерика може доћи и од других узрока, извија Глафира. — Тхи, тхи! Е баш си ти чудна! Право је речено: „ж.ену ни у ступи не мо'ш стуцати". Остави то. Него, — имаш ли ти новаца за кочијаша? Ја сам изгубио све: и злато, и сребро и папирни новац. Само ми је још чек у џепу заостао. — Има, има, само не плачи, .молим те. Имамо још четрнаест франака. Са станице се кренуше наши путници у колима, у гостионицу. Ноћ беше чаробна, тиха, осветљена јаком месечином; на све стране осећаше се балсамски мирис поморанџе и лимуна засађена око станице. — Ах, како је дивна ноћ! говорила је Глафира Семјоновна. — О, да дивна мириса у ваздуху ! О, да дивна мириса у ваздуху! О, да чудне климе! Зар је могућно да човек оде одавде, не пробавивши ни недељу дана? Ово су тек први дани марта месеца; у нас, у Нетрограду још трају љути мразеви, на саоницама се Нева прелази, а овде, — идемо без огртача, ето, у свиленој хаљиници.... — Не саблажњавај, Ево, не саблажњавај! одазва јој се муж. — Путујемо ли ми сутра? поново запита Коњурин. — Дабогме, дабогме... Ког ће нам врага та мирисна клима, кад се она оснива на пљачкању и каишарлуку те замамљује човека у пећину разбојничку. — Е, то је добро; е, зато ти хвала! Ах, шта ли сад жена моја, голубица, код куће ради? уздахну Коњурин. — Чај пије, — подругљиво му одговори Глафира.

— Не, него спава, и то, ваљда, трећи сан снева. Тако ти те мирне жене: горе су од свију других жена, само не од оних заједљивих. Она је била луда, права луда, што ме није код куће задржала, него је пустила да се овако по туђини потуцам. А да је се испрсила, накострешила, жацнула ме мало оштрим језиком, сад би ја лепо седео у Петрограду, не би новац по путу сејао, нити би га бацао по столовима на вртушке и кучиће. А она, ни дур ни вур, него још вели: „баш иди, те види како ти странски људи живе, па да ми после све испричаш".... И то ми је требало... изгубих осам стотина франака на вртушци! А тојеравно триста дваест рубаља. А колико би се за те новце купило чварака, сланине и кобасица за породицу и млађе! — Ах, Иване Кондратићу! Не кукајте, молим вас, јер ми све задовољство окужисте том кукњавом! узвикну Глафира. — Додијасте ми... Додијасте ми ужасно! — Грди ме, ружи ме, матушка, ако Бога знаш! Само побоље. Мој безобразлук је то заслужио. Грди... и онако ме нема ко овде да изгрди. Коњурин опет уздахну. — Ех, да је жена паметна, па да ме по телеграфу изгрди, — чини ми се да би ми лакнуло! проговори он. У томе и кочијаш стиже пред гостионицу. Николај Ивановић одржа своју реч. Сутрадан, док је Глафира Семјоновна још спавала, он оде у банку и прими новац по чеку, 'и, вративши се кући на доручак, заповеди, да му се пошље рачун да га плати, па да путује из Нице у Италију. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ДАН ЗА РАЗРАЧУНАВАЊЕ - петарнанзен У истој кући, у очи исте Нове Године, била су два брижна човека, један млад и један стар. I Стари, чија је и кућа била, седео је у својој канцеларији у првоме спрату и бројао свој новац, који је лежао пред њим на великом писаћем столу у гомилама од злата и дењчићима од банкнота. Била је то бедна година. Чиста добит веома мала према огромном ризиковању у радњи. Све се више од њега очекивало, јер се знало, да је богат. С године на годину тражило је доброчинство све нескромније жртве од њега; а с године на годину бивао је број несигурних дужника све већи. Увек је требао он да плаћа; увек је морао да даје и да чека. Он је већ предвидео дан, кад ће његова радња, која је до сада била у најбољој снази, само још са штетом ићи. Богати човек нервозно прелиставаше по својим књигама и стаде код једне стране, која је носила натпис: „Моје кирајџијз." Чак горе, при врху стране — јер је

\