Звезда

Број 3

3 В Е

3 Д А

Стр. 19

је за руку, одвела ме мало на страну и шапућући питала ме: хоћу ли опет доћи, и реклами: ако дођем да не тражим мог друга, но да одем право к њима. Онда ми рече збогом, и отрча уза степенице. Био сам блажен, и како ме после њена одласка није више ништа задржавало, то и ја у брзо одем кући. И од тога вечера скоро свакога дана одлазио сам тамо. Она је била сама с матером и, како је изгледало, морали су бити крајња сиротиња. Само ја то онда нисам примећавао. Напротив, и њихово шарено циркуско одело, што је у једном углу висило на зиду, изгледало ми је и лепше и богатије но најлепша хаљина моје матере и мојих сестара. Кад год бих био тамо, њена је мајка скоро увек била у послу: или је шила, или плела, или прала. Била је то једна слабуњава, висока жена, од својих највише тридесет година. Мало је говорила с нама и непрестано изгледала тужна. Па док је она тако радила крај прозора, ја и Лили, (тако се мала звала) обично смо седели на кревету у дну собе, и ма чим се забављали. Имали су многе неке немачке илустроване новине и књиге са сликама и њих смо најчешће гледали и читали. Били смо кадри да, тако седећи и разговарајући се, проведемо читаво после подне. И верујте, и сад се са задовољством сећам неких прича које смо тада читали, и чим помислим па њих, обузму ме оне исте детиње импресије из тих дана. А импресије мо.је тих дана створише један нарочити циклус којега дотле није било, и којега је у брзо после тога нестало једаред за свагда, баш као да је неко из душе моје узео читав један сплет осећаја и бацио га далеко негде од мене, тако, да више никад не знам за њега. И видите, једино из тога и изводим, да сам баш тада био први пут заљубљен, ма да се ни једна од мојих доцнијих љубави не може ни у чем сравнити с том детињом љубави. Па тако више пута играјући се с њом остајао сам код њих све док већ не дође време да оне иду у циркус. Шта више и тада сам с тешким срцем одлазио кући. И да је само њена мајка ма и најмањим знаком показала да се не би љутила, ако бих и ја пошао с њима, ја бих отишао; а на батине, које бих, у том случају, без сумње добио, не бих баш ни главе обрнуо. Тек, и ако нисам одлазио с њима на представу, ипак сам кући доцкан долазио, а што дотле нИје био мој обичај. Оца и матер варао сам како сам знао и умео, само, на моју срамоту, морам. вам рећи, да сам ретко пролазио некажњен, што је опет онемогућило свако моје надање да још који пут добијем паре за циркус, а што сам поново почео да жељкујем.. Држао сам да више у публици не бих био обичан гледалац, но у неколико њихов човек, на кога би се мала осмејкивала, кад год би прошла мимо њега,, а они други вештаци (тада сам већ знао да се они не зову »комендијаши« но вештаци) питали њену мајку: »Ама који је оно дечко којег ваша Лили познаје?«...

И ко зна, можда је том приликом и мени пало први пут на памет да и ја будем вештак као што је Лили. Тога не могу тачно да се сетим. Знам само толико да сам једно време премишљао о томе, и како ми школа није баш ишла од руке, што ми, у осталом, није ни мало било криво, то се за неколико дана била дигла читава бура у мојим детињским мислима. Али, срећом. то је брзо прошло: био сам се у томе погледу смирио, и са највећом решеношћу поново легао на крути јарам судбе и продужио да и даље учим »катихизис« и историју, ма да са.м у души тврдо веровао да нити ћу бити поп, нити историчар. Кад сам једнога дана отишао к њима, она је била доле на дворишту. играла лопте и чекала мене. Кад ме угледа, потрча к мени и рече ми, да се кроз недељу дана крећу и да иду даље. „Од куда ти то знаш?« запитах је узнемирен. »Рекао господин директор мајци«. А је л ти жао што ћете ићи?« запитах је, ма да сам тврдо веровао да ће ми рећи да јој је жао. »Јесте, жао ми је« одговори она. Та ме вест веома изненади; јер за чудо, дотле ми није ни једном пало на памет, да је и тај циркус дошао само за кратко време, као што су и остали; још читаву недељу — дана мало ме умири. А ви знате да недеља дана није деци то исто што и недеља дана одраслима. (СВРШИЋЕ СЕ). ПРИВИЂЕЊЕ ,по пушкину Смрт оам вид'о етрашну... Кевила ее на ме, На мом прагу еела, — епречила ми пута ; И гроб евој еам вид'о! Препун ли је таме, Ту је моја нада мраком притиенута! Ја умрети морам... И младоети моје Утрвену етаву нико познат' не ■ће; Људи ■ћ.е иекаввт' сажаљење евоје И камену плочу на мо] гроб лоне1\е! Збогом, тужни евете, куд еу етазе мрачне, Моје наде тону у пучину вала, Где мој живот бедан нема наде зрачне, Где је љубав моја била еуерет вала. Као мирна еенка тајанетвена шума Углед'о еам еамрт где ее к мени кре^е; Мој укочен поглед беевеенога ума Праштати ее мора — душа ми изле&е... Београд, 18% г . Јј 0 р ш ЈЈ Ц ени ћ.