Звезда

Стр. 20

ГДЕ ЖШОРАНЏЕ ЗР7 од н. а. љејкина —®-'(Наставак) XXX Иванови и Коњурин стигоше нажељезничку станицу. — Па то је она иста станица, на коју дођосмо из Марсеља и Монте-Карла, — говорио је Николај Ивановић. — Јеси ли ти казала да нас возе на ону станицу, одакле се иде у Италију? упита он жену. ✓ — Казала сам, како не би? Рекла сам просто: ља гар пур Ром. — А зар се Рим зове на француском рум? зачуђено постави питање Коњурин. — Да, да! Рлм је — Ром по француском, одговори Глафира Семјоновна. — Е, видиш ти чуда! Такав град, и опет носи пијаначко име: ром, рум ! И још, тамо бајаги папа живи! Мора бити, да иам отуда довозе и бели и црвени рум ? — Оц куда би ја то знала, Иване Кондратићу? У пансиону се нисмо учили о пићу. — Видиш, један исти пут води и у Рим, и у МонтеКарло... сад већ то видим, — рече Николај Ивановић расматрајући жељезничку карту. Погледа на карту и Глафира Семјоновна, па рече: — Заиста, исти пут. Ево Нице, одакле ми сад идемо (она показа прстом на једну тачку); а за овом црвеном цртом стоји Италија... Видиш где пише: Италија? И тако, ми идемо овуда у Италију, јер другога пута из Нице нема. А на путу нам је и Монте-Карло. Видиш, како је наштампано: Монте-Карло? — Пролазимо, значи, поред те јазбине? упита Коњурин Глафиру Семјоновну. ■— Да, поред ње. — Е, бар са задовољством да пљунем на ту станицу. — Заједно ћемо то урадити, прихвати Николај Ивановић. — То би од вас било глупо. Каа да сте дечурлија... рече на то Глафира. — Јер само она пљују на место, где се ударе. Дакле и ви сте брадата деца. Зауставише се на станици. Носачи потегоше пртљаг. Онај гостионичарски момак, што прати омнибус стаде распитивати, куд ће се с пртљагом. — Ром, Ром, Ром... доказује му Глафира Семјоновна. — Било у рум, или у коњак, тек да изидемо из вашега славног града, из Нице, — додаде у шали Коњурин. Момак их поведе на касу, предаде пртљаг, купи им билете до Рима, те стаде нешто тумачити. — На талијанској граници ваља прећи у друге вагоне, — преводи Глафира. — Али зато, билети нам важе четрнаест дана, и ми, ако зажелимо сићи уз пут, можемо се задржати на свакој станици, — весело додаде она. У њеној глави сену у тај пар мисао, да ће може бити успут наговорити мужа и Коњурина да сиђу у

Број 3

Монте-Карлу и да се тамо задрже до идућег воза, једно три часа, те да опет играју у рулет. — Зар је нама до оклевања? рече Николај Ивановић и махну руком. — Право у Рим. Из Рима у Неапољ, а одавде у Венецију, па онда — кући. — Да, да. Управо у Рим да се иде. Нека нас тамо румом угосте... прихвати Коњурин. — Е, знаш ли, брате, да нисам могао ни замислити, да је Рим пијаначки град. Момак из гостионице, извршивши свој задатак предајом пртљага и куповином карти, уведе наше путнике у чекаоницу прве класе, спусти покрај њих ручни пртљаг, велике мараме с јастуцима, и скинувши капу стаде и очекиваше нешто. — Шта? Хоћеш на чај... пур буар? упита Николај Ивановић и нас:,:еја се. — А зашто ви пљачкате путнике по гостионицама? Ми рјус, и ви — франсе ваљада живимо у љубави, јербо смо другови, — ами. А овако, какво је то „вив ља Рјуси" од ваше стране? Ево ти пола франка. А више не дам. Пе заслужујете ни то, врагови једни! И он даде малу, сребрну монету. На неколико минута затим стиже из Марсеља воз, што иде на талијанску границу, и супрузи Иванови с Коњурином седоше у један купе. Кад се воз кренуо, Коњурин се прекрсти. — Ни из једнога града нисам одлазио са оваквим задовољством, као из овога, проговори он. — Нашли сте чим да се похвалите! Боље је да умукнете. То је с ваше стране право дивљаштво и ништа више! одговори му Глафира. ЈБуди са свих страна долазе овамо и хвале Бога што виде овај благословени крај, а ви се радујете што из њега одлазите! — А како се не би радовали, кад толики новац оде а човек ни „сркнуо ни лизнуо"! И да смо остали отишло би још више. — Ех, ко то зна? Дешавало се да човек изгуби све до последње паре, и кад ову баци — срећа му се обрне и он само грће новац. О томе сам читала толико пута у романима. — У романима нема истине. — Ах, Боже мој! Та зар и сами нисте запазили да се човеку враћа срећа тек после великога губитка? — Та, бивало је и тако... — Дабогме, а ми смо у Монте-Карлу свега једно вече играли. — Тако је... истина... Грех би био говорити... Али већ одлазимо, па... хвала Богу. — Ништа то не значи што одлазимо. Проћи ћемо крај Монте-Карла, па се можемо задржати у њему Карте нам важе две недеље дана. Само би требало да склоните на то овога мог башибозука, рече Глафира и главом махну на мужа. — Не саблажњавај ме, Ево ! узвикну овај. Воз је час искакао на морску обалу. час се губио у тунелима, па је поново избијао из ових. Изгледи уз пут беху чудни иразноврсни : најпре морско плаветнило, што се додирује с плаветнилом неба; па онда кршно стење; богате виле на литицама, што тону у раскошнок зеленилу.

3 В Е 3 Д А