Звезда

3 Д А

Број 8

то,.,.. готово се не сећах ни авети, ни некадашњих вешала, занет у уживању бајне летње ноћи, што се топрв јавну! И, зар није дивно вече, у селу, у пољу, на још поред реке и са узвишеног места, са кога је далек видик, прво преко реке, па преко непрегледне равни сремске, која се ту, далеко и близу хоризонту, завршује у ону узвишицу од препотопског леса, узвишицу што почиње од Земуна, свија се у полукругу око њега, око Бежаније, па, овде, снрам Остружнице узвишује у простран недогледап раван нлато, са безброј врло плодних поља и богатих аустријских села, отпочињући са Сурчином? Бришете ознојено чело, скинувши лаки сламни шешир с главе, гледате како сунце залази, како вечерње руменило поступно трне, бледи, губи се, јер сунце и његови злаћени, зрачни снопови све дубље тону за хоризонтом и чисто лакше дишете, јер се, са сумраком, спушта и некаква прохладна струја, као да зефир ћарлија. Одавно су, поред вас прошла руњава стада, што дижу прашину и дахћу од умора и жеге, с блеком овце, која дозивље растурену и несташну јагњад своју, што уморна, од даљине пута и данашње веселе јурије и трке по пашњаку, сад сваки час застаје, оборене главе, дремајући. И пси чобански, не чују се живи. И они су промакли одавно, и ако су уморни били, посустали и позастали далеко за својим чобанима. Косиоци и жетелице нешто од глади а нешто и од жеље за отпочинком. такође су, у појединим гомилицама, умакли догледу. Певанија њихова, смеј весели жагор, чини ти се, да још звоне у ушима, одјекују у души, слазећи као одјек са небеса... Неко у даљини викну једном, двапут некога по имену... а одјек се изгуби у тмини, по висинн густог, чисто оловно још тешког зрака. Цврчкови и попци, око вас, на све стране, из камењара, из траве, из винограда, из јендека и трнових ограда, стадоше се прогонити у своме зрикању. Брег, више друмског ковеја, на коме сам стојао, завршује се ћувиком једним баш пред самим селом. Као крајни вршак новијарца једног, што се чак од Београда, ил управо од топчидерских брегова свија у великом једном амфитеагралном полукругу око простране поплавне басенске равнице од неколико стотина хектара плодне земље, Макиш, носећи на грудима својим »Беле воде«, села: Жарково и Жељезник и овде се, на крају крајева завршује двокрако, а међ крацима њихним пропушта средином узане дубодолине речицу а по странама обадва завршетка повијарца, — беле се раштркане кућице остружничке. Тако скљешгене и заклоњене чине, да се Осгружница не види, ни од Београда ни од Умке све докле се не дође наспрам ње саме — до прочеља оба крака од повијарца. На томе ћувику подиже се као каква авет, са укрштеним дугачким мишицама својим — дашчаним крилима — ветрењача, која сад мирно, укочено

стоји, црна и страшна, у мраку, као авет каква из древних скаски. Докле сам се занео у гледање, како се смењују и мешају ове различите слике и прелази из дана у сумрак, из сумрака у ноћ, а нарочито, на послетку, стао очи напрезати, да ли се у оној густој сенци, с оне стране воде, може доиста ма што год назрети, зачух отуд, од ветрењаче, сасвим јасно и близу, где ћук, двапут узастопце ћукну. Можда ми не би то ни пало на ум у другој прилици и у друго доба, ал сад ми се нека слутња, сумња, — што-ли, — стаде порађати: како то, да ћук само двапут да се јави? И, ни минут ваљда не прође, а отуд с воде, из густе сенке, као слаби одјек ћукну други ћук у отпоздрав! Ма колико да очи напрезах, на води ништа угледати не могох. Само ми се чинило, да вода нешто носи; ништа се иначе није чуло. Зацело ми је сумња без основа и све ми се то можда само учинило! ... Ускоро сам заборавио и ћука и поздрави његово отпоздрављање, јер се сетих »нечистога места« и да сам замркнуо, да ми треба пожурити да вечерам, па опучих. Ма колико да човек није сујеверан и да не верује у »нечиста места«, духове и авети и ма да се не плаши, опет некако: дал урођеност ил навика, увек на нас уплпвишу толико, кад се нађемо близу таквих места осамљених, да и нехотице.... опружимо живљи корак. Да ли је то ипак страх и сујеверје, ма у избледелом, последњем одзраку, ал ја се поред свих прича о томе месту, сетих и тога, како је овде граница, како је кријумчарење јако развијено; па онда, како је Макиш легло и скровиште, нарочито лети, а овај друм, главни стан свих могућих беспосличара и коцкара. Па опет, и ако све то нису страхоте хајдука и разбојника, што друмове чине несигурним и прете хиљадама озбиљних опасности, опет довољно је да се и најмања »непријатност» човеку деси па да се без невоље тргне и уплаши. Па као нашто ми све то!.... И ја у мало што не дрекнух, кад се са обале, преко јендека, стаде уздизати некакво страшило! Човек не беше, јер ни један човек не може онолико бити висок, тако танак а дугачак, као да је на штулама. А, да иде и да маше једном руком, то сам лепо могао разликовати. То страшило, корачаше преда мном, обвијено у подозривој светлости првог мрака, када се сваки предмет што се миче, и метаморфизира и увеличава у необичним размерама! Сетих се, за трен ока, колико ми се пута у детињству, кад омркнемо, од каквог огорелог високог суварка грмовог, са опруженим, голим, опрљеним гранама, чинило сто разних чудовишта, из свих могућих народних басни митолошких. То аждаје са страшним разјапљеним чељустима, то змајеви са опруженим крилима, па им лепо пламен