Звезда

Број 8

3 В Е

3 Д А

Стр. 59

суче из ноздрва, то вампири и вукодлаци са повађеним кочевима својим а изрогачеиим, страшним, усијаним крвожедним погледом, — како се све смењују редом, у уображењу детињем, према томе колико се више нредмету нримичемо и окрећемо. Како је и то страховање било слатко, кад се шћућуримо у полу-дремежу, нетренимице гледамо у нашу »авет«, а срце нам све страшније, све силније и наглије лупа, што се ближе примичемо и, што ближе, све нам више притајано и дисање, а не смемо ником старијем ни речи да поменемо о томе шта привиђамо И наједанпут, сва та чудовишта сведу се просто — на огорео пањ или суварак, са две суве гране, кад се с њиме сасвим убарабаримо. Чисто оданемо, усправимо се и поносно испрсимо, што се »авети« распршташе ни у шта и што се, код старијих својих нисмо осрамотили, но смо лепо, паметно ћутали. Тако и садашње чудовиште преда мном, када застаде да сачека свога друга оздо из шљивика, ишчаури се у човека, штоносаше, нарамену —весло. Дакле ме моја слутња и око моје, ипак преварили нису?! Они долазише отуда са реке. — Ко да неко тапће за нама? — рече један груб и суров глас. Други нешто одговори али не чух, јер је ваљда шапутао, али звук тога гласа беше и нежан и танан, ко детињи, Мора да тај звук хтеде рећи: да не види никог, јер ја бејах сад заклоњен од њих низбрдицом. Тај звук, чисто ми се срца косну толико ми се чињаше и симпатичан и милокрван, и да не загледах добро кад прескочи јендек поред друма да носи мушко одело, бих веровао да друг ономе са веслом, беше женско. — »Афте«!... чух опет ону сурову гласину. И ћук од ветрењаче опет једном ћукну, кратко, уздржано. Обе сенке нестаде у шљивику, сонестранедрума. „Нису чистапосла«, сад веровах сасвим у тврдо... Али не разбијах дуго главу, каква му то онда морадоше бити посла, шта све то значи, што чух и видех мало пре. Глад и умор, отпочеше своје неумитно дејство, али и нехотице, кад бејах наспрам места, на коме оно двоје мало пре беху, подигох главу и осмотрих место. Беше то обронак и узвишица са кривудавом трновом оградом, која почиње од дна друма, па се све више пење и, горе, више камењара и урвине, губи у црнини шљивика и ноћи. Дакле они су се ту пужали тада, када за то могах чути шта, ма и на по гласа, једно другом зборе! Та ми мисао сену кроз главу!... Нисам ишао дуго и дођох пред другу сеоску механу.

Тамо не беше већ готово никог од сељака, јер је све уморно. Жетва је у јеку, па и најлењи, онда је повредан, јер збирање берићета, брига је најусрднија свакоме ратару. Само стари рибар Ивко сеђаше пред механом, на узвишеном трему. Назвав Бога, више се скљоках, но шта седох на клупу поред њега и на његово кратко лаконско питање: — Би ли далеко? Само климнух главом у потврду. — А ти данас?... упитах пошто оданух и испих од једном донету ми разлађену љуту шљивовицу. — Слабо; нешто ситнине!.... одговори Ивко и истресе полић а други поручи. -— Крупна сад не пада!... послужих се и ја „стручним«, рибарским језиком. . — Расплашише ловци динамитом, и »шверцери« (криумчари) њиховим чуновима. Ал кад то рече, он чисто нресече, трже се, и чисто укрути и заврте устрашено главом: —- Далеко су, ваљда нису чули! И упираше намрштен и напрегнут поглед у правцу моста преко речице. Ја не видох још никога, чак ни силујет ма какав у мраку и ако сам лепо и јасно чуо бахат нечијих ногу. — Ко?.... упитах.... Никога не видим! —- Лисице, курјаци, ћукови и сове... криумчари и рибари, —- виде и ноћу, као и дању.

(НАСТАВИЋЕ СЕ).

СЛАВУЈ И ЖАБА (б а с н а) Славуј песме понајлепше вије У горици ил зеленом лугу, Па и ту се по жбунови крије К'о да му је певање на ругу!... А гле жабу, како закрекећ.е, Извлачи ее из смрдљивог кала, Сујета је обузима ве-ћ.е, Да је виде, да јој кажу: хвала!... 1899 год. ]?аја.