Звезда

Стр. 60

3 В Е

3 Д А

Број 8

ГДЕ ПОШ0РАНЏЕ ЗРУ од н. а. љејкина (Наставак) XXXV Свануло је. Изиде и сунде. Станице бејаху све ређе и ређе. Није се више дало видети раскошно зеленило, као — ни богате виле. Не видиш ни једне палме, ни једног дрвета лимунова ни поморанџина. Престаше и брда. Воз се кретао кроз пространу равницу, заливену овде-онде пролетњим поводњем. Тек изретка видиш по неко убого дрво, које почиње да пупи. Ниси могао видети ни света у пољима. Овде онде видиш тек по којега вола у дубрави. Место вила наилазило се на развалине камених грађевина, и на гомиле материјала за грађење. Положај беше сасвим неугледан, местимично сиромашан, блатан зарастао у голо џбуње, као у северним земљама. — Боже мој, да ли у Рим путујемо? Да нас нису завели у други који крај ван Италије? узнемиравала се Глафира Семјоновна, расматрајући околину и окренувши се тим цитањима на своје сапутнике. — Ништа ти ја не знам, матушко! Ти си наш вођ, — одговори Николај Ивановић. — Ја говорим зато само, што не видим поморанџино дрвеће... — Какво поморанџино дрвеће? Не видиш лидаје ово земљиште исто, као у новгородској губернији? Ено и врбе, где расте крај канала. ■ — Е, то би било смешно, да нас заведу у који други крај. — Куда би нас могли завести, до у Италију? пита Коњурин. — Р1е знам. Не могу да дођем себи од чуда! вели Глафира размахујући рукама. — Немам когада угштам... Ништа не разумеју, него 'само одмахују главама. — Тхе, иа све једно! После Монте-Карла готов сам да идем, ако хоћеш, и у Турке говораше Коњурин. Мухоједани су неверници; али, јамачно нас неће тако опљачкати, како су нас опљачкали у Ници и МонтеКарлу! Зауставише се на једној малој станици. И ту се продавало вино Кијанти у лепим боцама. Гарсон у кратком капутићу и зеленој кецељи пружи кроз прозор чашу с "кавом и земичке на подносу. Око воза нагомилао се свет; сви мушкарци имађаху шешире са широким ободом. — Судећи по капама, ми смо у Италији, проговори Глафира Семјоновна. — Да, да, ми смо у Италији, само, ово што видимо не личи ни у колико на царство, где поморанџе зру! И она се наже кроз прозор, па говораше, не обраћајући се управо никоме. — Сињор! Ром... У е Ром?.. Ром се луан анкор? — Кота? питао ју је гарсон с кавама и земичкама, и махну руком у правцу, којим се и воз кретао, гунђајући нешто талијански.

— Та, дабогме, ми право у Рим идемо.... Хвала Богу нисмо залутали! рече Глафира Семјоновна мужу и Коњурину. — Само не знам што је пут тако неугледан? — Кренуше се даље. Све чешће наилазише на развалине здања, у пола разрушене капије, оронуле камене галерије, зарасле у коров. — Баш као да је Мамај овуда с војском [пролазио, тако је све разорено, примети Коњурин, гледајући кроз прозор. У купе најпосле улети кондуктер и стаде одузимати билете. — Ром? пита га Глафира Семјоновна. — Рота, Кота... потврди он главом. — Хвала Богу, ту смо. Али, само, какав је то положај?! У даљини се види велики град, с небројеним црквеним торњевима. С лева и десна од пута стоје у шпалиру многе развалине. Ево већ и наткривенога уласка у железничку станицу. У њему кипи свет, као мрав у мравињаку; у њему јако пада у очи множина католичких калуђера у црним, белим и плавим мантијама, у капушонима и шеширима. — То је Рим! Рим! По поповима познајем! Гле, шТа је ту попова! виче Николај Ивановић. Локомотива се заустави. Глафира Семјоновна погледа кроз прозор, и стаде звати носача. — Факино! Факино! Иси! виче она, пошто је у књизи разговора прочитала како се талијански зове носач. — Сад је питање, настави она, у коју ћемо гостионицу? — Ми ћемо онако, као у Ници. Прва гостионичка кола, што се десе ту, заузећемо, па свршена ствар, —■ одговори Николај Ивановић. Носач се није дао дуго чекати. Он зграби ручни пртљаг и повуче га из вагона. На улици, пред станицом, стоји сијасет омнибуса из гостионица. Спроводници омнибуса замахаше рукама, узвикиваше називе својих гостионица и мамише себи путнике. Први омнибус беше с натписом: „АЊег§о с1е11а Мтеп/а (Гостионица Минерва), и Николај Ивановић ускочи у њ. — Дуекамера? Вузаве дуе камера? питалајеГлафира Семјоновна спроводника, показујући му два прста и тапшући се по прсима. Седи. Шта питаш ! Довешће нас. Спроводник је нешто натуцао француски као и Глафира. — Ргепег р1асе, тасЈате (заузмите место, госпођо) — рече он и посади Глафиру Семјоновну у омнибус. Једно десетину просјака у одрпаној одећи и кожним сандалама — људи и жене са сисанчадима, увијеним у прљаве крпе — на мах окружише кола, просећи, „уна монета." Кад се багаж донесе, омнибус пође. Широке пијаце сменише се уским улицама, преко којих беху протегнути конопци, на којима се сушише крпе, и дечије пелене. И перине беху ту истурене да се проветре. Улице препуне дућанићима са робом за кућу и јело; на вратима дућанским виси месо, очерупани голубићи, гране с поморанџама, кобасице, сир у телећем желудцу. По негде се дими ватра и вари боб и макарони у котловима.