Звезда

Број 8

3 В Е 3 Д А

Стр. 61

Дућани беху нечисти, закртожени артијом, огризинама и поморанџиним корама. На све стране тежак задај, као од трулежи. Мршави пси лињају улицама и њуше пред дућанима купусину, варен кукуруз, боб и пасуљ. Пијаце беху прашљиве и местимично зарасле у траву; — куће — са опалим зидовима и лепом, одавно неоправљене, са полупаним прозорима. А калуђери, калуђари, иду у бескрајном низу; на сваком кораку — по неки калуђер. — Је ли могућно да је то Рим? Господе, Боже! Ја сам га другчије замишљала, говораше Глафира Семјоновна. — И ја, такође... одговара Николај Ивановић. Ово мора да је каква мисирска старина, рече он, показујући једну велику и староДревну колону, којабешеу траву зарасла. — Шта велиш? Мисирска ?... Ово је Рим, и зато је и старина римска. Многи свет долази овде да види такве старине. — Вала, нема зашто долазити , рече Коњурин. Видети папу римскога, то је већ друга ствар. — А гле, водоскок? Гле, водоскок како је диван! вели Глафира Семјоновна. — Хвала Богу, те на боље улице наилазимо. Ево и лепих магазина. А ја сам већ помислила, да у Риму и нема бољих улица од ових буџака. Спроводник на омнибусу казиваше имена улицама, здањима и црквама, мимо које пролажаху. Цркве такође беху неугледне, неокречене , са одбијеним симсовима и цоклем. Отворена црквена врата беху застрта дебелим завесама од бела и зелена сукна. На паперти седе или стоје просјаци у прљавим крпама; боси дечаци, с главама повезаним крпицама, играли су се у камење. Поново скренуше у узану улицу и пођоше крупном калдрмом. •— Сињоре! А где је папа? Папа ром? Ја папу вашега не видим? — пита Николај Ивановић спроводника. Овај се насмеја, промрмља нешто француско-талијански, и показа руком правац, где папа живи. Изидоше из сокачића и опазише развалине старих здања. Развалине, раскошни старински дворци, прљаве улице и богате трговине смењиваху једно друго бесконачно. Опет мала, тесна улица. Свратише на рјахха с1е11а Мшегта. На овој опазише стуб, што стоји на каменитом слону. Зауставише се пред мрачним, неугледним домом. Натпис на кући гласио је, да су стигли мети. То беше гостионица „Минерва." НАСТАВИЋЕ СЕ

СВРТТТЕИО ТЕ! - екке8т пагоет «■ I ЈБубили су се већ десет година. ЈБубили су се страсно, ватрено; љубили су се оном љубављу за коју свет обично вели: „То неће дуго тра-

јати!" Но то је трајало. Ни драматски почетак њихове везе, ни слободно уживање њихове најзад покорене самосталности не беху исцрпели занос и одушевљење. Он је био ожењен, она удата, он прикован због врло озбиљних и великих интереса за брачно огњиште; она већ раздвојена од својега мужа, морали су употребљавати околишења, шеврдања и лукавства, да би могли везати своје судбине и удесити свој живот по укусу друштвених уговора. Снажни и моћни због смелости своје, савладавши толике препоне, они су сада пливали у срећи, тесно сједињени једно за друго, равнодушни према свему ономе што није њихово било, сматрајући да је највеће блаженство у животу вечито се моћи разумевати, вечито моћи једно другоме погађати мисли и говети, вечито само себи припадати. У Паризу, у којему су обично живели, свет им је сметао, раздвајао их за неколико дана; вечито је била једна иста туга кад би се до сутра растављали, исто душевно расположење кад би се увече опет састајали. Но чим би настало лето они би ишли у поља, у приморске бање са својом нераскидном нежноћу, без икакве гриже савести, а њихови тако танани окови чинили су се још тананијим. Све су се више и више миловали, све су више и више дисали једним дахом, живели једним срцем. Кад је мало вигае почео гасн)'ти њихов плам, она га је подстицала. У заносима своје ненасићене страсти било им је драго да броје године које протекоше од првога им сусрета, да рачунају дане своје среће, да даду полета својим успоменама и да тврде, поносећи се јако својом непроменљивом сталношћу, да је време, које је обично кобно и по најискреније страсти, увећало и утврдило њихову љубав и оставила јој, — у пркос њихову добу, зрелости, у пркос кобним ударцима, од којих се не могу очувати ни осећање ни лепота, — младићки и одушевни израз. У местима где се могла назрети њихова љубав, она се чинила онима, који су били посвећени у ту тајну, тако непристрасном, тако лепом, да је она мало по мало створила око њих читаву атмосферу поштовања и зависти, где је покрај дИвљења, које је та њихова љубав побуђивала, почело да нестаје урођенога оговарања због њихове неправилне везе. Свет, у осталом, није то чак ни говорио, но само као о некој тајној ствари, па кад је проникао тајну те забрањене љубави која свуда око њега цвати, он само од њих тражи да то мало завију у тајанствену копрену и, по ту цену, прави се да о томе не зна ништа. Међутим је њихова младост изгубила свој прави чар. На њеном фином лицу време беше већ урезало боле. Но те боле он није опажао као што она тако исто није опажала да се прогрушава коса њена пријатеља. За њега је она била толико лепа да се чак ни сенка неке друге није коснула његова срца. За њу је, опет, он био и сувише умилни пријатељ, једини човек, човек којему је она жртвовала све и предала се за навек. Закон о разводу брака пружи им одједном изненадну прилику да постану слободним, да својој вези даду неки законски облик, неко законско одобрење. Но