Звезда

Стр. 62

3 В Е 3 Д А

Број 8

какво Је величанствениЈе и силниЈе одоорење она могла добити од онога одобрења које је проистицало из узајамне залоге, обавезе којом су они били спојени, од тога обећања које су они једно другоме задали да ће се љубити до гроба? Зар је било потребно званичних заклетава па да се то њихово свето обећање учини трајнијим? Сагласише се да то не чине, да једним покретом поноситога поверења не одбаце сав преображај својега вољнога ропства којему овај доказ ули неко ново миље. За тим се појави породица на чију се штету подигла њихова срећа. Та се породица носила мишљу и сањала да поново доведе жену под кров који је она напустила и да јој пружи опроштај. Она је то одбила, чак и не питајући за савет својега пријатеља. Њен је отказ био тако категоричан да није допустио посланицима да задобију од заблуделе овце ни наЈмању наду на успех. Посланици се за тим обратише њезину пријатељу, да он то одлучи, да узме на се иницијативу о раскиду, који би опет одвео на своје место ону, коју је он сам страсно љубио; но и покрај све своје преданости није имао снаге да јој рече: часним женама је потребна обазривост и уважење. — Ја је замењујем у свему, одговорио је он. А када су разговарали о покушаноме усиљавању да их раставе, она се насмеја, рекавши: — Каква глупост!... Као да ја вечито нисам била твоја! И тако у пркос приликама и животу, у пркос свету, све је потпомагало њихову љубав, све јој је служило, а она је с временом постајала све силнијом и силнијом. У заносу својему чешће би говорили како би то било срећа да заједно остаре, да се на крилимаузајамнога и сталнога дивљења приближе крајз^ своме, да, љубећи се вечито, нераздвојно уђу и у саму смрт. А на граници те среће, која им је улепшавала снове, гледали су они своју спрем.љену будућност, која је била. исто тако лепа и величанствена као и њихова неисказана прошлост. II Вративши се једнога пролетњега вечера из шетње на колима осети она како је сву обузима нека студена језа. Та језа је све више и више расла и она се, дршћући, пожали својему пријатељу. Он је примора да легне. Но она није могла заспати. Грозница ју је тресла толико, да се није могла никако смирити. Слабост и немоћ те издржљиве природе била је за њега тако нешто ново и непознато, да се он јако уплаши и, после прве пробдивене ноћи над њеним самртним мукама, позва лекара, Лекар га охрабри: рече да није нашао ништа озбиљно и да је то само путничко нерасположење, које ако траје највише неколико дана. Међутим целу недељу дана несрећни љубавник није живео гледајући са ужасом како бледн, губи живост и вене бајно лице на којему је увек само осмејак виђао. Затим, једнога јутра он се потпуно умири, видећи да се она опет враћа у живот, да се на лице опет враћају боје које означавају здравље и да ће се она ускоро потпуно опоравити. Тада се он могао удалити само за неколико часова, оставив крај постеље на којој је ле-

жало његово једино благо, њену старију сестру, неку постарију девојку, коју је он у првим знацима овога, сада побеђенога, зла био позвао. Сестра јој је била једна блага и добра душа са већ сребрнастим власима на глави. Од свих чланова оне породице, која се сматра осрамоћеном оним што је она називала рђавим владањем жене, она је једина појмила да су понеки осећаји моћнији, силнији него најпрече дужности; појмила је да је страст пламен који прождире све чега се дотакне; јединајеона правдала заблуде, које није могла спречити, приставши да је и даље гледа и пази као своју сестру. У њој се развијао осећај милосрђа и праштања чак и онда, кад су они вређали њене идеале. На први позив она је дотрчала: срце јој је куцало материнском нежношћу и добротом, уздржавала се од свакога приговора, од свакога прекора, мислећи само да разаспе своју негу. Вративши се са својега краткога одсуства он дознаде од ње да је баш тада наишла непредвиђена, изненадна криза, која намах погорша болесничино стање. Он улете у одају, где је позвани лекар у највећој хитњи пре њега већ био стигао. Био је ужаснут и запита лекара. Овај му одговори само ове три речи: капља у срцу. Он се као луд наже над лицем, на коме се видело по згрченим цртама тешко дисање. Поглед у којему је он тражио да прочита све, обасја јој лице осмехом захвалности и сажаљења: захвалност за срећу коју му је она дуговала, сажаљење према свему ономе што ће он трпети и патити се. Нека врела рука стеже његову но тако слабо, тако немоћно да је он више то нагађао но што је осетио. Затим самртница, која као да је само зато живела да га и последњи пут види, боно уздахну и више се не крете. Њена се сестра сруши изнемогла; служитељи који се ту нађоше бризнуше у плач, а лекар промрмља: — Умрла је! Умрла је, о немилосна судбино ! Умрла је као громом погођена, односећи са собом све, на што је јадни човек полагао утешну и ојачану наду, све будуће гтланове зај°дничкога миловања, оставив га сама у животу као сенку међу развалинама. Утучен болом, слеп од суза, говорећи а ни сам не знајући шта, паде скрхан на колена крај постеље. А када подиже очи, она је лежала укочена и бледа на постељи покривеној ружама, спуштених трепавица, а на уснама јој је лебдио израз строге озбиљности, која је очито казивала да је та љубављу толико узбуркана душа најзад нашла вечити мир. А у њему се пред том страховитом стварношћу кидало, цепало и тело и срце, а једина му је жеља била да и он буде тамо где и она, да иде са њом, да је прати свуда куда би је год понели. У томе часу напољу, у дворишту чу се зврјање кола. Једна служавка провири кроз прозор и викну прегшашено: — Ево господина! Муж! Са њим је породица поново задобила своја права и улазила је строго и осветнички у кућу очишћену смрћу.