Звезда
БРОЈ 10 -
БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 21 ЈАНУАРА 1899
ГОД. III
ИЗЛАЗИ ушорником, чешбртком и неделом ЦЕН А: за 3- месец 1 динар ЕСЛИ 1 зсрухга -«кПретплату примају све поште у Србији и иностранству
ПОРОДИЧНИ лист
Претплату треба слати : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА Неплаћена ппсма не примају со Рукописи не враћају ое. -<№■УРЕДНИШТВО СЕ НА/1АЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ УП. БР. 9
БРОЈ ХО ХИР 5 . Л-
Уредник: Јсгнко ј№. Јјесе/гинобић
БРОЈ 10 ПР. г2Ц.
ИЗ ЗБИРКЕ „ОД СЕВДИЈЕ —ф• VII Долетеле турне* тице На обалу морску пале, И за путе преко мора Ту оу крила одмарале; А мени су казивале: Север ее је пожурио, И на хату, на крилату, Тичице је разјурио Које но се зиме боје.... Онамо је драго твоје, По нама ти поручује: Да те љуби и милује, Као што те миловао Када вам је зумбул цвао, И каранФил мирисао. Долетеле хаџикице,** На бео ми конак пале, И од пута од далека Ту су крила одмарале; А мени су цвркутале: ' Север ее је пожурио, И на хату, на крилату, Тичице — је разјурио Које но ее зиме боје.... Онамо је драго твоје, По нама ти поручује: Да те љуби и милује, Као што те миловао Када вам је зумбул цвао И каранфил мириеао
и
1898.
Јелена.
* Ждрали. ** Ласте.
ГЛАВА У ТОРБИ ИЗ ЗБИРКЕ; „РАЗВЕЈАНИ ЛИСТОВИ" — В. Б. —
(наставак) Неки, трезвенији, кад видеше куда ће, запињаше се, помишљајући свашта, а ионајире, да се поднапитом Микљи можда прохтело што год несмишљено, чиме би дотле неокаљану сироту, могао изнети на рђав глас. Али, ни један ни мигом једним не смеде се одати шта и како мисли, но се сваки подаваше и покораваше сваком најмањем прохтеву, сваком мигу у нола ћефлисанога Микље... Микља лепо назва Бога, озбиљно и трезвено; шта више, његово питање, да л је рада гостима, звонило је као каква велика и снисхидљива шала... И, што нико ни слутити ни у најбуновнијем сну сањати није могао, да ће чувени, богати Микља с баснословно скривеним богатством, човек, који је познат у неколико нахија, с ову и с ону страну Саве и Дунава; сила, која по десетак момака држи на своме дому и развија радњу, истина мало сумњиву што се закона тиче, али која доноси огромне дохотке, да ће тај човек на једанпут затражити једну пуку сиротшду, без игде икога свога. Па још са колико пробраних речи, са колико умешности и красноречивости! Људи се пренеразили и скаменили од чуда. Девојка беше збуњена, као и сви остали, али кад Микља, у дивном свом говору готово шалећи се, али опет некако поштено рече да су прилика: јер ни он, као ни она, нема никог свога, она се заплака.... Али кад подижући главу и у његовим очима смотри сузе, њој дође некако лако на души, преста плакати и погледа му право у очи. Сад га се више није плашила као до сад. И тако му је, веле, постала жена. И, ма да је све то лепо опет ја не бејах задовољан с тим. Ја ту хтедох роман. Али као да то беше само стаза. Неко ми пришану за рибара Ивка, ужасног заједљивца чијег се језика и пакости прибојаваше многи и многи у селу, да се он био загледао у лепу Бисенију пре но што је Микља одведе пред олтар.