Звезда

Стр. 74

3 Д А

Број 10

Беше то, како су ми иричали, прва љубав, само се чекало да се Ивкова кровињарица мало иоирави и прошири, па да буде прошевина и скадба. Риболов је увек овде обилан, а Ивко је вредан човек који воли свој посао, а што> је главво и разуме га потпуно; и у мало што сан његов не иостаде јава, да не би штооновеле: »ко пре девојци, онога и девојка«!... И тако Бисенија постаде-Микљиница, место сирогна и проста рибарка. Завидеше јој стотина друга с обе стране реке. А Ивко и ако се много прибојавао Микље, од злобе и пакости сав се усукао и постао мрзовољав као стари шаров што му је криво и на сенку своју.... И, ето кога ја сковитлах, да задовољим своју радозналост. Али све моје наваљивање и салетање не поможе, Ивко ми просто окрете леђа. Једне сам вечери омркнуо на оном остружничком ковеју, враћајући се са Умке, и у маленој колебици рибарској угледах веселу ватрицу и осетих пријатан мирис печене рибе. Ивко беше чувен мајстор у тим пословима. Нико као он није умео нринремити аласку чорбу и деверику у процепу. Ннје онда чудо што сам се увратио. И, о чуда! Нађох Ивка вееела и разговорна. Одмах се користих и приликом; тако ретком г и његовим необичним расположењем. Наведох разговор после вечере на приче из прошлости. Причах му о своме детињству, школовању, о својим ђачким, несташлуцима па и о љубавш, докле му се, ваљда. срце не раскрави... Па, и ако то, што тада еазнадох не беше иишта ново, опет ми се чини, да ми је ово недоста,јало да допуним већ схваћену слику. А после открио ми је, и ако у грубим потезима, једну душу онет просту и примитивну. Баба Рава покојна, која се примила саморана. находчета Бисе, била вам је чудновата светица. Нико није сумњао ко би је видео, да је права вештица. Омалена, згурена, смежурана лица; њено> жуто, крупно око, око нод 1 устим и натмуреним веђама, гледало је и строго и продпрући, нетренимице, да иред њим сваки мора очи оборити. Таш је њено око гледало и дрско као да чита у теби, до најскривеније дубине душе твоје. Па онда, баба Рава беше још и хрома. Лева јој се нога згрчила некада, ко зна од чега, сигурно од грехова њених, као божје наказање, па више до смрти, нити се исправи, нити баба Рава њоме пође. Јак, дренов штап, отада служио је баба Рави место њене ноге. С тога је баба била још страшнија!... Ал тек њен нос, кукаст као орлов кљун, давао је лицу два профила и то сасвим супротна. На носу крупна брадавица, са неколико крупних оштрих длака и проседи бркови, као у каквог већ зрелијег момка! Чудна нарав беше у баба Раве. Криво јој је било, ако си јој дошао да тражиш савета ил по-

моћж у каквој нужди. ил лека у каквој бољци; а ако ниси дошао, но си се енебивао или са плашње одоцмио — опет псовка и грдња! А било је дана када нпкоме није хтела по,моћи и када се врата од уџерице њене не би ни цару отворила У селу су веровали, да је тада, баба Рава на договору — са сатаном!.... Е, у таквој кући и уз такву бабу одрасла је Биса.... И, опет, никада се та вера, иотужила није, није престала певушити и смејати се! Али, о баба Рави и о њеним вештичким пословима, ма колико да је Биса била по веселој њеној нарави пристуиачна и брбљива —• никада беле прословити не би хтела. Говорило се, да јој је баба Рава припретила, да ће се одмах збабураги и претворити у сушту, другу баба Раву. Та пре и радије би и у ђавола, но у баба Раву! И, опет је Биса одрасла слободно као тица на грани, као лане у гори. На раду, у жетви, у копњи, свуда се чула њена весела певанија, и нико не би помислио да је то она надничила! Сваки је уживао да је види, да је слуша! Не беше кола ни весеља без ње. А већ певанија као да јој је занат! Стотину је она препевала, а нема ваљда створа, ког није насмејала! Никога се бојала није. Ал ње и препевке њене боме многи! Једног човека се само прибојавала и није волела с њим да се сусретне. То је био Микља. И ето, баш јој он беше суђеник. Усуд им је тако доделио.!... Баба Рава лепо је једнога дана заспала, да се више никад не пробуди! Душу своју, дала је сигурно ђаволу, јер нити се променила, нити на мртваца личила За вампире веле, да се тако не мењају. Не беше запевке ни кукњаве. Не беше никога ко би је ожалио. И ако сирота, саморана, опет, све за погреб нађоше спремљено у сандуку њеном. За све се баба Рава за живота још побринула. Да није Биси за љубав, не би се нашло ни жене ни бабе у селу да је окупа и да је обуче. Овако све беше, као и код друге хришћанске душе. Па се нашло и доста седиља, да поседе код мртваца. Воштаница јс горела више главе, а лице покојне бабе Раве, жутило се као смиље. Постала баба лепша овако мртва, но што је игда била за живота. Да л су седиље придремале, или се одиста имало с нечастивим посла, тек на једном, пред поноћ, осу се дрека и писак женскадије у баба Равиној уџерици, па сукнуше куд која у мрак и у село, дерући се из свега гласа: — Повампирила се баба Рава! И код свега страховања од привиђења, у часу се стекло пола села да буде сведок страховитог чина, још нечувеног у њихноме селу.