Звезда

Стр. 86

3 В Е

3 Д А

Број 11

бар апетит. Овај сиромах је био висок младић, очи су му грозничаво сјајиле, а био је тако мршав, да су му се плећке баш добро распознавале испод војничког огртача. , * „Ти си баш јако гладан, пријатељу?" запита херцог, пошто је пришао овоме војнику. „Као што видиш", одговори овај с пуним устима. „Опрости ми; да сам могао помислити, да ти недостаје хлеба, ја га не бих бацио у блато." О, боже мој, па то не мари баш ништа!" одговори војник. „Ја се не гадим баш тако лако." „Па, свакојако ; то, што сам ја урадио није било, лепо, ијасам себи пребацујем тога ради. Нећу да имаш рђаво мишљење о мени — ја имам у својој војничкој флашици старога коњака.... Знаш ли шта, погшћемо га заједно." Војник је престао јести. Он је узео неколико гутљаја ракије заједно с херцогом, и тиме се утврдило пријатељство између њих двојице. „Како се ти зовеш? запита пешак. „Хардимон", одговори херцог, прећуткујући своју т-итулу. „А ти?" „Жан Виктор.... Ја сам тек ступио у ову компанију.... До сада сам био у болници. Код Катиљона био сам рањен.... О, у болници је веома добро: може се добити добар коњски буљон.... Али ја сам имао само лаку рану; штабни ми лекар даде отпуст, и сада је опет настала глад.... Вероваћеш ми, а можда и не, да сам овако, како ме видиш, цео боговетни дан гладовао." То су биле страшне речи, што их изговори овај бедник, а нарочито за човека, као штојето био херцог, који се до мало пре бавио сећањима на добре ручкове јг Са{е Ап^1а1з. Херцог Хардимон је гледао војника готово запрепашћено. Болан осмех превуче се преко уста Жана Виктора и указаше се његови дугачки зуби, зуби ,изгладнела човека, а тако су били бели, јер је његово лице било зелене боје; као да је приметио, дајеухерцогу побудио саучешће, поче он: „Хајде да се ирођемо тамо амо, не бисмо ли мало угрејали своје ноге. Ја ћу вам причати о таквим стварима, о каквим ви сигурно нисте још никада чули." Он више није смео да говори своме другу ти, јер је у њему наслутио богата и срећом обдарена човека, „Ја се зовем Жан Виктор, са свим кратко Жан Виктор, јер ја сам нахоче, и једина лепа успомена, коју имам, то је на своју рану младост у дому сиротне деце. Рубље нам је по креветима било чисто и бело, смели смо се играти по једној башти, под великим дрвећем; ја сам био љубимче милосрдне сестре, једне младе, бледе женске, која је била склона јектици. При шетњама с њом играо сам све могуће дечје игре, а она ме је у свему упућивала.... Од своје дванаесте године, па све до рекрутовања знам само за беду и невољу. Управа дома сиротне деце даде ме на занат код једнога мајстора, који је плео столице. И сами знате, да то није такав занат, који може лако да одхрани једнога човека, те је стога наш мајстор могао да узима за шегрте само јадне дечаке из дома за сиротну децу. Ту сам први пут осетио глад. Мајстор и мајсторица —

двоје старих Лимузињана, који су доцније убијени, били су страховите нарави. Хлеб, од кога нам је свакога ручка одсечено по једно мало парче, лежао би по цео дан закључан. А при вечери, о требало је само да сте је видели у њеној црној капици, када нам је сипала чорбе, па би при свакој кашици уздахнула. И друга два шегрта нису боље пролазила, али они примећаваше прекорне погледе, кој.е је на мене управљала та зла, стара жена, када је пунила мој тањир. А главна несрећа беше у то*ме, што сам ја био при великом апетиту. Јесам ли могао ја што противу тога?... Тако сам провео три године свога шегртовања у страховитом, тако рећи псећем гладовању. Три године! Занат се научи за месец дана, а управа завода и не слути, колико се. муче деца.... Ви сте се зачудили, када сте видели, како сам ја узео хлеб из блата. Благи Боже! Та на то сам се ја већ навикао; колико сам ја кора хлеба скупљао с ђубришта, па ако су биле тврде, ја сам их омекшавао преко ноћ у своме лавору. Па и полузагрижена парчад хлеба, коју су ђаци, као остатак свога доручка, бацали, и она су била моја храна. Кад сам ишао куда по мајсторовом послу, увек сам удешавао да прођем поред које школе. После шегртовања постадох и ја мајстор онога заната, који се, као што вам рекох, не исплаћује тако; али ја се не стидех никаквога рада. Радио сам све могуће послове; био сам весник, чистио сам ципеле и шта не све! Једанпут немам никаква рада, други. пут изгубим место; у кратко, никада се нисам сит најео ! Како ме је то дирало, када сам пролазио поред хлебарева дућана! На срећу, увек се сећах у том моменту наше драге милосрдне сестре у дому сиротне деце, која ме је толико пута поучавала, да будем частан човек. Тада ми је било, као да осећам њену влажну, малу руку на своме челу. Војник, као што и сами знате, трпи доста оскудице, а сада је близу већ и опсада, а с њом и глад! Као што видите, ја нисам лагао, кад сам вам казао, да сам увек и увек трпео глад. * * * Млади је херцог био мека срца. Њега је дубоко дарнула таква прича једнога човека, којега је униформа изједначила с њим. На срећу, овој близираној флегми осуши зимски ветар две капљице суза, које су му потекле из очију. „Жане Викторе", рече он, а инстиктивно осети нежан осећај који му не допушташе, да човеку, ма и из куће за нахочад, каже ти, „ако изиђемо обојица из овога опаснога рата здрави и читави, ја се надам да ћемо се видети, и да ћу вам моћи бити од користи. Како овде нема хлебарнице, а како је опет мени, по мом слабом апетиту, и сувише хлеба, то допусти да од сада увек делимо хлеб као два добра пријатеља". Снажан, срдачан стисак руку био је одговор. И тада, пошто је било већ доцкан, а како су од ноћног стражарења обојица били потгтуно уморни, уђоше у кућу, где је на слами спавало једно туце војника. Хардимон и Жан Виктор легоше један поред другога на сламу и у скоро падоше обојица у дубок сан. Око по ноћи пробуди се Жан Виктор, ваљада од глади. Ветар је растерао облаке, а један месечев зрак