Звезда

ВРОЈ 13

БЕОГРАД, ЧШТВРТАК 28 ЈАНУАРА 1899

ГОД. III

ИЗЛАЗИ ушорииком, чешбршком и неделом ЦЕН А: за X хлесец X дина,р срзгна,

или X —

Претплату примају све поште у Србији и иностранству

ПОРОДИЧНИ лист

Претплату треба слатп : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА Неплаћена ппсма не примају се Рукописи не враћају ое. УРЕДНИШТВО СЕ НА/1АЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ У/1. БР. 9

ХО ТГЕ>. Д.

У редник: Јанко ЈМ. Тјесе/тинобић

вр от хо п : р . ^ д ;.

УВЕО ЛИСТАК

Суморна и тужна јеоен леденим својијем велом Обвила крајеве дивне, гдје ружа цвјеташе краена, Гдје се кроа лиенате гране ораше у доба цвјетно Птичија пјеема јаена; Гдје мила питома лала у енежној одори евојој Сниваше миљене енове о шарном лептиру лаком; Гдје зефир причаше тихо заноене љубавне приче Крину и цв'јетку еваком. Мртвило царује еада. Преетао потока жубор И кикот нееташних птица у плач ее етворио бони. Сад вјетар потмуло звижди и небо, азурно некад, Си^ане еузе рони. С гранчица дрве^а витог неетало зеленог липЉа, Оно је нејако, тужно, на влажну земљицу пало, Када ее јароени вјетар суровом жеетином евојом Шалио е њиме мало У мору згаженог лиш^а, гле, један еуморни цв'јетак На ком ее блиетају сузе ■— капљице јееење кише, А бразде збораног лица казују нијемо, да ее Животна снага брише. У задњем еамртном ропцу он главу малену диже, И тражи сунчане зраке, животу још ее нада.... А небо плаветно, љупко, прекрили облаци гуети, И хладна киша пада.... Миљенче дивотно моје, и ја сам евенули цв'јетак А зраци еунчани то еу оем'јееи на лишцу твоме. Гледни ме заноено, љупко, подари живота души И бблном ерцу моме. јУТладен Смиљанић.

ЂЕРДАН ХЕРЦЕГОВАЧКА ИДИЛА - Свет. Ђоровић —— I

Ноћ.

И славуј пјева и звјезде трепере и мјесец помолио половину свога лица иза облака, исто као Туркиња ђевојка иза каната — при ашиковању. А пред малом и трошном кућицом Ј1азе Добрића, као и обично, права је тишина. Стари, ћелави дуд нити шушти, нити миче грањем, него на своме тјемељу мирно сноси грлатога пијевца, који се сав нарогушио, савио главу под крило и — спава. Ниже њега се нанизало на грани неколико тичица, па и оне мирују; а доли, на земљи, отегао се љубоморни лисов, опружио шапе, зарио њушку у земљу, па сигурно снива о својој. керици са краја села како са другим ашикује, те због тога чешће мрдне главом и отегне оно његово мр-р-р-р... А пред самим кућним вратима сједи Лазо, скинуо капу, отпасао силах и раздрљио прси, па зарио главу у руке и мисли се. Готово читаво село знаде да је то најстиднији момак, што су сви сматрали за врлину, а због чега се баш он најнесрећнији осећао. А право да кажем, неби га то толико ни тиштало, да му није освојила срце једна лепушкаста ђаволица. Тамо, на крају села, гдје 'но се дијели пут, бијели се једна скромна кућица, са малим вратима и овећим пенџерима. А у тој кућици, млада и свјежа као росом окупана има ђавојка — Јања. Па није то што је љепушкаста, него је некако мила и ђаволаста, па само кад се крене, кад погледа, кад проговори, — сваки момак задрхће од милине, а срце му клопора као тиче у кавезу. Ето та је ђевојка помутила памет Лази, те не може ни часа прочасити, а да о њој не мисли. Због ње је он сам себе корио и проклињао што је тако стидан, а нарочито кад је видио, како јој се други момци слободно јављају и до миле воље разговарају се с њоме. А баш је покушавао, да се мало ослободи и да јој се јави. И лијено стегне срце, притегне опанке, а фес натури на чело, па прође баш туда, куд се