Звезда

Стр. 98

3 В Е

Број 13

нада, да ће и она проћи- И он иђе, иђе као прави јунак — и још само који корак, и ето га, да се сретне с њоме. И он, макар на сто корака, осјети њезину близину и — враг би га знао, као да неки дјетињи страх овлада њиме. Он би хтио, да се и опет осоколи и да крочи, замисли у себи чак и шта ће јој рећи, — али кад се она сасвим приближи, а оно му засукги ватра уз образе, нешто га такне у срцу — и он се сврну с пута, не назвавши јој ни Бога... Тек кад се она одмакне, окрене се он за њом и звекне се по челу, промрмљавши обично сам себи што год, ни најмање ласкаво. Тако он мрмља читавим путем, све док до куће не дође, а кад се дочепа своје авлије, онда сједа на извјесно мјесто и ту остане до касне ноћи. Ту је сањарио дуго и дуго, као какво голобрадче од од четрнаест година и иремишљао о свачему.... II Лијепа Јања могла је да пробира момке по милој вољи, јер као да их је опчинила, сви су се врзали око ње. Чак и они, са другога краја села могли су да јој дођу и да по читава два сата стоје пред њезиним вратима, гледајући је и слушајући оно њезино враголасто причање и задиркивање. Она је са сваким управљала како је хтјела и није било тога, који би се знао или могао одупријети ма каквој њезиној жељи. Па ипак то је све није задовољавало. Како је, по природи, била јогуница, нико јој није могао потпуно угодити, нити јој се додворити. Момци, и ако јој нијесу били баш одвратни и досадни, нијесу могли ни да се пред њом истакну, па макар да и једнога љепше погледа него остале, или да се с њиме више забавља, него са осталима. Она није волила; — али је за то мрзила, силно мрзила онога чудноватога сањалаонога »гордога« Лазу... Њу је иекло, врло пекло и једило то, што се баш он нашаО мимо све момке, па да је не погледа, нити да јој се јави, шта више бјежи од ње и уклања јој се с пута, као да је, Боже опрости, најгора на свијету... А он је баш лијеп као мало који, па тако... Ори помисли на њега, чисто су јој сузе врцале из очију од љутине, а лице би дошло црвено као кукуријек.') — Ништа неби жељела, него да ми га је сломити, — говорила је сама са собом. — па да ми дође као и остали, те да га научим, ко нгго би ја знала... Мучила би га и мучила дан и ноћ и никад се неби могла насладити. Други ми момци нису ни на оку, нити ми могу угодити... И ништа ми не може угодити, него само његово мучење... 0, гледала би га, како се мучи, као црв у ватри, па ме неби срце заболило, нит' би се сажалила. И њојзи су сијевале очи од усхићења, исто као да га, у тај мах, гледа у мукама. У таким часовима била је зла, необично зла и Бог зна како

') Турчиник.

би прошао сваки онај, који би се усудио, да дође преда њу и да јој се јави. Најгоре јој је било то, што није могла да дозна: шта је на њојзи тако ружно, па да је избјегава. По десет пута вадила је из џепа мало огледалце и дуго се огледала н загледала, има ли макар какву »махну« на лицу. Но колико је више гледала, све је више и више уважавала своју љепоту а то је још више нагонило, да га мрзи. — К'о да је он видовитији од свакога момка, па да ме не бегенише... Други ме фале и цркају замном, а он диг'о нос, па мисли, да је царски син... Па јој се и опет иојаве старе жеље: да га гледа у мукама. III г Аранђелов-дан. Пред црквом се ухватило велико коло, па се игра и пјева без престанка. Нису то момци из једног села, него из више њих, а тако исто и ђевојке, па се чисто надмећу: које ће село однијети побједу. Па опет међу свима ђевојкама, видно се истиче Јања својим враголастим погледима и покретима, па свак жив отима се, да се код ње ухвати и да јој проговори коју ријеч... Само Лазо измакнуо се у страну, па је тек по кад када кришом испод ока погледа, а у прсима му све врије од узбуђења. Из дна душе завиди свакоме момку, па не само што завиди, него и мрзи, ко јој се онако слободније јави или насмије с њоме. Чисто му дошла жеља, да свакога тога момка стегне мало у своје шаке, па да га преломи као суху гранчицу. Најмилије би му било, кад јој се неби нико приближио, па кад би она сама стојала ван кола и да је он тако испотаје гледа. А она, баш као да му пркосаше, све је ђаволастије поскакивала и осмјехивала се... Док се, у један мах, дохвати руком под грло. — Ух! — врисну. — ГПта је? Шта је?..— заграјаше сви и коло се пусти, па се сви склепташе око ње. — Изгубила сам ђердан. — Ђе? — Не знам... Овђе је... Чини ми се, до мало прије бејаше на мени... Момци заграјаше. — Па ништа! Наће се!... Небој се! — говоре један за другим, па се, као по команди, прегнуше и почеше да траже. Само Лазо стоји, па ни да се макне. Једну руку метнуо на силах, а другом глади фес, као да га се ништа не тиче. А, у ствари куха се у њему више неко икад. Стнд га да сада и он тражи, а волио би да га нико не нађе, па кад сви оду, да он погражи и однесе Јањи. Јања га опази како стоји, па нешто због ђердана, а нешто и због тога, сузе јој навријеше на очи од љутине. Кад би била тако снажна, сад би I га свега смрвила, па нек га нема на свијету.