Звезда

Број 13

3 В Е 3 Д А

Стр. 99

И љутина је обузе још вигие и, као да је нека јача сила крену, она му пристуои и гласом, који је дрхтао од пакости, рече: — ТТТто си стао?... Што и ти не тражиш?. . . Лазо поцрвени до ушију, па не зна, шта би јој рекао, него само прогута пљувачку и опусти руку са силаха, па оним раменом прокомеша. — Јесам ли ти што учинила? — говори Јања чисто не знајући за се.. — Ти не можеш да ме гледаш... — Ја?... и. . . — замуца Лазо и опет занијеми.. — Ти!... Ти вазда бјежиш од мене... Кажи ми, што бјежиш ?... — Што... си м'... драга... ГЈа као да је казао нешто необично ружно, поче комешати обојема раменима и дође му воља, да одмах побјегне. Но њезин поглед прикова га на мјесту... Тај поглед у први мах бијаше оштар, но у трен се измијени и постаде проницав, као да му хтједе привирити у дно душе. Лазо не бијаше у стању да издржи тога погледа, него се мигољио, као да је на иглама. Јањ^и се учини, као да није добро чула, и пошто га се прилично нагледала, запита. — Да ти не лажеш? — Душе ми... — изговори Лазо и још више поцрвени. А Јањино се лице очас разведри. Као дијете, кад добије какав драг поклон, тако и она у мало не цикну од слаткога изненађења. Срце јој заигра некако необично и она, не знајући за се, шчепа га за руку и прошапта. — Драг си и ти мени!... Па не чекајући ни одговора, повуче га у коло. — Не жалим ђердана, — рече неким другарицама. — Ево, ко ће ми други купити.

* * * Питомом дољом паотироке Фруле Зајеца глао, И отаде ветри-ћ., задрхта цвећ.е, И вити. клао. Душе ое Ооне, душе клонуле Кроз бели овет Из боних груди вапај отима : „Свену мој цвет!" 1898 ЈМиленко.

ГДЕ ПОШЗРАНЏЕ ЗРУ од н. а. љејкина —■ф-г, (Наставак) ХБ Иванови и Коњурин стигоше пред гостионицу у исто време, кад се у дворишту, и по свима спратовима, ударало у звона. „Обркелнер", у фраку, запео ударати у једно повелико звоно, обешено на главном уласку, докле су остали момци ударали у малена ручна звона пред сваком закупљеном собом. То је позив на обед. Трпезарија, у којој је стојао намештен сто, беше на првоме спрату. Становници гостионице поврвеше низ степене као мрави или се спуштагпе на машини. Око трпезарије се начини читава гужва. Могао си чути немачки, француски, талијански и ннглески говор. Енглези беху у фраковима и белим марамама на врату. Две кочоперне младе али ружне Енглескиње, с дугим вратовима, великим зубима, које није могла покрити горња усна, — водиле суисподруке једну старИцу. Немци беху у дугим капутима на струк ; Французи и Талијани у кусавим летњим капуТићима светлих боја. Талијани се још издвајаше од осталих шареним, вратним марамама, а Французи — тиме, што беху закпћени ружом. Неки стари Немац упртив собом за сто велику, кристалну криглу, с мелхиоровим поклопцем, и велику порцуланску лулу на еластичном чибуку. — Баш на ручак стигосмо! Е, то је дивна ствар, рече Николај Ивановић. — Оно, ми се и отоич прилично нагрувасмо макарона, али, опет се да јести. — Сад би ваљало попити коју од оне православне ракије, па се прихватити талијанске закуске, додаје Коњурин. — Од куд у Италнји вотка! Нисмо ли мало пре питали келнера, а он се само бечи од чуда, — одговори Глафира Семјоновна. — Пијте талијанско вино. ГТТ та ће вам боље пиће од тога дивног а јевтиног вина шијанти? Пијте то. Главни келнер опазивши их да иду у трпезарију, и знајући да су новајлије, узе их под особиту своју заштиту. Нађе им место на углу великога стола, што стојаше „на покој" намештен; нађе и донесе подносац за шампањско вино; намести вазу лепа цвећа пред Глафиру Семјоновиу и најпосле поднесе им карту од вина. — Вино неро, шијанти.,. рече Глафира. ■— Ако је по вољи мадере, хереса, или портвајна после супе? питао је главни келнер француски. — Нон, нон, нон. — Чекајте... Да ли нема вотке у овога? Може бити да има, — рече Коњурин. — О-де-ви-рјус? запита он момка, који даде неповољан одговор. — Ах, подлаци, подлаци једни!' Могли сте бар то набавити у замену за ваше поморанџе. — Онда, дај коњак и кељкшоз лепо за закуску... проговори Николај Ивановић. — Глашо преведи му то! — Коњак о кељкшоз пиканст пур гар-девр. Доне тудесјуит. V : Л|