Звезда

Стр. 100

Ауап(:1е зоире? (Пре супе) чудио се момак, што траже коњак пре јела. — Вуј, вуј... Се-а-ља рјус... Чудо му што тражите коњак пре супе. — По руски је, брајко, увек пре супе... тужур... одговара момку Николај Ивановић. Донеше коњак и тањириће са неким тричаријама у сирћету. ЈЂуди халапљиво домчаше по чашу коњака. Коњурин нагура себи у уста некакав бујни плод с тањира, стаде жватати, али одмах разјапи вилице, — толико га ја пекло по грлу и језику. — Шта то донесе пред нас подлац један? једва проговори он и стаде испљувати у сервијету ону закуску. — Та то је отров, некакав, а не закуска-!... Брже воду! Фу! • • • И он испра грло водом, испи један гутљај, али га је пекло још горе. Момак је стојао мало подаље и смејао се. — Шта се кезиш, будало! дрекну на њ Николај Ивановић, који је такође опробао закуску и одмахиспљунуо. — Кескесе си нам дао? питао је он а удара у тањир. И Глафира Семјоновна питала је то исто, јер се беше уплашила за Коњурина, који још сеђаше с разјапљеним вилицама. Момак стаде објашњавати , ствар. — Паприка! Маринована паприка... Црвена паприка!... преводи Глафира речи келнерове. — Рђо једна! Па ко још и такве ствари једе? — Он се правда тим, што сам ја тражила пикантну закуску, па је нашао ово, мислећи, да ће угодити Русима. — Угодити Русима? Угодио је — н^ма се шта казати! говорио је Коњурин, а све отпљува. — Нека то једу ђаволи у паклу, — опрости ми Боже сагрешење, што и те, неумивене, за столом помињем, — а не Руси! Носи назад своју закуску, носи! махну он руком. Црвеном паприком Русе храниш!... Ја мишљах он ће донети икре, или рака обарена, или тако што, а оно гледај ти њега!... Момак се стаде извињавати и дизати закуску и коњак. — Не, не, коњак ти, мусје, остави... нека он стоји овде, рече Николај Ивановић и домча боцу. — А тај отров носи, дижи одавде. Јамачно је ускиснуо на самоварској топлоти, кад је овакав, рече он а сервијетом трља језик. — Ето, оволишно сам окусио, а сва уста бриде. •— Та је ли могућно да јетаква јачина? гшта Глафира Семјоновна. — Мени изгледа, да се претварате, да би што више коњака испили. — Ама знаш ли што је отров, ето то ти је! — А момак вели, да је то Енглезима најмилија салата за печење. — Нека га ђаво носи заједно с његовим Енглезима! Лаже он то ! Од куд би Енглез могао издржати јело, које Рус неиздржи? Коњурин је и даље кашљао и пљувао у мараму. А остали гости, дознавши од момка у чему је ствар, радознало погледаше Коњурина, смејаше се и дошаптаваше међу собом.

Б рој 13

Донеше супу. Пред нашим путницима беше једно незаузето место за столом, али пред прибором стоји боца вина повезана по грлу црвеном врвцом. Јамачно се очекивао неко да га заузме. И баш кад поједоше супу, појави се лепа, вицкаста и млада дама, тако, око двадесет и пет година. На њој беше црна свилена хаљина; у раскошној коси види се ружа, а на грудима место броша — видео се мали челични кинжал, са златном рукатком. Она уђе у трпезарију, брзо седе за сто, љубазно се насмеја своме суседу, који јој одмаче столицу, и тада се показаше два низа дивних, белих зуба, и осврћући се на све стране, журно скидаше с руку дугачке рукавице до лаката. Она је још на уласку свратила на се пажљу свих гостију. Глафира Семјановна није скидала с ње погледа. Николај Ивановић и Коњурин такође не скидаше ока с нове гошће и уживаху у њој. На њој све беше лепо, сјајно, хармонично; особито се издвајаху црне крупне очи, с дугим, густим трепавицама. Коњурин заборави да су му се уста исприштила и шану: — Славно женче!... Видиш, шта значи Талијанка! Николај Ивановић науми и сам да искаже неко одобравање; али само кашљуцну и мало се искосири на жену. Искосири се богме и Глафира Семјановна, врло ревњаво, на мужа. Лепотица срче супу: све по пола кашике приноси полу-отвореним устима и пажљиво гриска малене залогаје сувих макарона, што се поднеше уз супу. (нАСТАВИТхЕ СЕ).

ГРОЗНА РЕКЛ1ША - сахер мазох Јунакиња ове приповетке то је нека славна и чувена трагеткиња. „Је ли лепа?" чисто чујем како ме питате лепе читатељке, и ја се ни најмање не чудим нити подсмевам том питању, јер је оно сасвим оправдано — нарочито код жена. У женском катихизису то је питање на првом месту и од највеће важности; друго је: „Како је одевена?" Ја ћу, дакле, покушати да вам насликам њезину слику. Могао бих рећи, да ћу је фотографисати, али свака је фотографија мање више карикатура, а ја нећу карикирати, него је верно, без претеривања насликати онакву, каква је. Јесте ли икада видели чешку куварицу? Не сумњам, да сте бар једном у животу имали прилику, да тако нешто видите. Ако сте дакле видели кадгод чешку куварицу, још ми остаје само, да вас питам, да ли сте видели слику пољског јунака Кошијушка? — Јесте? Врло добро. Представите, дакле, себи — али врло живо морате представити — једну чешку куварицу са женском главом јунака Кошијушка. Карактеристично је код чешких куварица: развој кукова и прсију по укусу Павла Рубенса. Северним

3 В Е 3 Д А