Звезда

Стр. 108

3 В Е

3 ДА

Број 14

— Ето аидите. Нас хвале, а ми са свим равнодушни, рече Коњурин. — Вив Таљанка! узвикну он на мах и наже се преко стола да се куцне с њоме чашом дрнога вина. Она пружи руку и чашу. — Како би било да поручимо боцу шампањца? пита Коњурин Николаја Ивановића. — Незгодно је куцати се с дамом а пити црно вино. Да поручимо једну боцу? А? Куд иде — нек иде! Гарсон! Шампањ! викну он слузи и не сачекавши одговор од друга. — Иване Кондратићу, ја ћу све то писати вашој жени! рече Коњурину Глафира Семјоновна. — За које? Што тражим шампањца? О, Боже мој! Па пишите! Шта има ту страшно? Хвала Богу, жена зна, да нисмо овамо пошли да штедимо. Лакеј поднесе карту и запита, какав шампањац треба. Коњурин даде карту Николају Ивановићу, с молбом, да изабере. Овај опет погледа жену, и одгуркује од себе карту. — Та, шта се ти жене бојиш? прекори га Коњурин. — Ми смо по њеном савету пет-шест садука шампањца изгубили на рулету, и сад опет да не смемо без њене дозволе ни једну боцу наручити по својој жељи! Шамиањ... шампањ... рече најпосле момку а прстом удара у карту. Овај слеже раменима па и сам прстом показује на карту, помињући називе шампањскога вина. — Асти, асти... показа лепотица. — Дај асти... дај то, што госпођа тражи. Момак отрча да испуни заповест. Глафира Семјоиовна протествујући одбаци столицу и диже се иза стола. — Ја нећу више да једем! Идем у своју собу!.... рече она раздражљиво. — А ви можете и сами пијанчити с том битангом! — Матушка, голубице, па какво је ово пијанчење! — старао се Николај да је умири. — Доста. Ја ћу теби после већ показати. Николај Ивановић седи и ћути а главу оборио у тањир. — Зар ти нећеш ићи горе, у собу? пита га жена. — Глафира Семјоновна, ја сам гладан, ја хоћу да једем! одговори јој муж. Глафира се уједе за усне па изиде из трпезарије. — Ама, шта јој је? Да није ревњива? пита Коњурин свога друга. — Не разумем... рече овај и слеже раменима. Нерве, ваљад има, шта ли је! Не може да види лепу жену. Ако проговори са мном каква лепа женица, онда је скандал. А међутим сама воли да кокетира с мушкарцима!, Ето, узми на пример у Ници, кад смо играли у коње, како се нађе с оним лакејем, па још измисли да је гроф. Нерви... — Много јој дајеш на вољу — отуда су јој ти нерви. Али, ја мојој жени не дајем никад за право, па у ње нема нерава, поучно рече Коњурин. Лепотица, међутим, видевши да Глафира оде, загшта их лукаво, и са осмехом: —• МасЈате ез!; та1ас!е? (Госпођа је болесна).

-— Маљад, маљад... одговори јој Николај Ивановић млатарајући рукама. — Нешто куња... Мигрењ... Л>а тет... —• рече и показа на главу. — Управо... нерви... Компрене? Л>а фам је увек нерв... — Ош, ош, топз1еиг... Је 8а1б... (Да, да, господине... Знам...) рече она шаљиво, намигнувши. — Шта да се ради? — заврши лепотица и слеже раменима. — Нема ту лека, госпођо, кад жена постане капризна, говорио је Коњурин. — Ето видиш, презалогајила се мало па оде. Да је бар сачекала овај лек од нерава! и ту Коњурин удари руком по боци шампања, коју му донесе слуга. — Али, ми ћемо и без ње испити..Молим за вашу чашицу!... И показа знацима шта хоће. Лепотица му пружи своју чашу. Коњурин нали њој, нали себи и рече: — За вашу красну лепоту и вештину!... Пијте.... И Николај Ивановић пружи своју чашу лепотици. Искагшше. — Ето, тако, Николица, ето тако! Шта ту треба обраћати пажњу на жену. Пиј, па — свршена ствар. Јер, кад ти се она попне на врат, онда си готов! храбрио је Николаја Ивановића Коњурин. Овај махну руком и — као да се преобрази. — Анкор, мадам.... рече он и понуди лепојци вина. Ова не отказа. Започе се разговор. Она је говорила француски а они руски, а сви скупа служили су се мимиком, и за чудо — разумевали су се. Прва боца већ стоји празна. Николај Ивановић заиска другу. — Дивнажена! хвали Николај Ивановић Коњурину своју другарицу. — И погледај како је угледна... _ — Да даш све сребро и бакар — ето каква је, рече Коњурин и пуче језиком. —• Права Краљица!... А она, јамачно, живи овде, у гостионици? Распитај се. — У готељ? Иси? пита лепотицу Николај Ивановић а прстом показује патос. Она одговори главом у знак одобравања. Тада Николај рече Коњурину: — Овде, овде... С нама заједно седи у једној гостионици. — Шта, врага! викну Коњурин. — Мадам, анкор! нуди Николај Ивановић лепотицу. Она пристаде. —• Гарсон! Још једну боцу овакову! 1?иче Коњурин и показује момку празну бопу.

Обед се заврши. Сви изиђоше из трпезарије, само Николај Ивановић, Коњурин и њихова познаница наставише и даље. седети и пити асти. Лица им се зацрвенила. Сјајним очима гледаху мушкарци у лепотицу, која је само кокетирала с њима и стрељала очима. (НАСТАВИЂЕ СЕ)