Звезда

С тр . 116 3 В Е те су га са тога у целој околини сматрали и иаводили као узор служитеља. Он сад запита: — Господин је задовољан ? Јамачно је добио добре гласе ? Господин Марамбо није био бог зна како богат. Као стари сеоски апотекар, а при том и бећар, живео је од малена дохотка, који је затитедио продавајући сељанима свој еспап. Он одговојји : — Јест, момче. Чика Малоа измиче испред парипце. којом сам му запретио: сутра ћу добити своје новце. Пет тисућа франака, то баш није згорег за кесу каквог маторог момка И господии Марамбо поче трљати руке. Он је био човек који се потпуно покоравао својој судби, човек пре тужна но весела карактера, неспособан за какав већи рад и нехатан према својему послу. Он је, без сумње, могао стећи вихие да се хтео користити смрћу својих руфетлија по већим градовима па да заузме њихово место и преузме њихову клијантелу, —■ но незгоде при сеоби и помисао на све кораке, које би морао извршити, увек су га задржавале од тога. Задовољио би се тиме што би, после дводневнога размишљања, рекао: — Ех! учинићу ја то првом приликом. Ако мало и очекнем, не губим ништа. Наћићу, може бити, и боље место. Напротив, Денис је гонио својега господина па таква предузећа. Будући радна и вредна карактера, он би непрестано понављао: — Ох, кад бих ]а имао први, основни капитал, ја бих намлатио новаца! Само тисућа франака и — ја бих био на коњу. Господин Марамбо би се насмешио и, не рекав ни речи, изишао у свој малени врт по коме би се шетао, држећи руке за леђима и упустив се у сањарије. Денис је, као човек веселе природе, по цео боговетни дан певао разноврсне песме, које се у колу певају. Показивао је чак и неку необичну живост и вредноћу, јер би, певајући на сав глас, почистио и оирао под у целој кући и обрисао сва прозорска окна. Више пута би му господин Марамбо, за дивљен толиком његовом марљивошћу, смешећи се рекао : — Кад тако радиш, момче, онда сутра нећеш имати шта радити. Сутрадан око девет часова пре подне донесе писмоноша и предаде Денису четири писма за господина Марамбоа. Једно од тих писама беше врло тешко. Господин Марамбо одмах се затвори у своју одају и не изиде из ње све до после подне. Тада предаде својему служитељу четири писма да их однесе на пошту. Једно је писмо гласило на "име господина Малоа: то је, без сумње, била признаница иа примљени новац. Целога тога дана Денис ниигга не упита својега господина; био је толико исто тужан колико је јуче био весео.

3 Д А . _ .... ■ Б гој 15 Смркло се. У уобичајено време гесподин Марамбо леже и заспа. Пробуди га неки чудиовати шум. Он одмах седе на постељу и поче ослушкивати. Нагло се отворише врата и на прагу се појави Деиис, држећи у једној руци свећу, а у другој велики кухињски нож. Очи му беху разрогачене и непомичне, горња усна и образи јако згрчени као у Л >уди које гони неко страховито узбуђење. У лицу је био блед као мртвац. Запрепашћени господин Марамбо помисли, да није Денис постао сомнабулистом, па таман хтеде устати и потрчати преда њ, кад Денис духну те утули свећу, па јурну на постељу. Господин Марамбо испружи руке, но доби ударац који га обрте на леђа. Он је тражио да дохвати за руке својега служитеља — за којега је сад мислио да је с ума сигаао — само да би могао одбити брзе, нагле ударце, које му је овај задавао. Први пут би погођен ножем у раме, други пут у чело, трећи пут у прса. Силно се копрцао, машући по мраку и рукама и ногама, вичући: — Децисе!.... Денисе!.... Јеси ли полудео, Денисе ?!... Али се Денис, сав задихан, острвио, једнако ударао и, одбијан час ногом, час песницом, опет бесно налетао. Господин Марамбо би опет рањен и то двапута у ногу и једанпут у трбух. Наједан мах му сину кроз мозак једпа мисао и он поче викати: — Доврши, доврши, Денисе: ја нисам добио новаца. Денис намах стаде, а господин Марамбо чу у мраку његово пискаво дисање. Господин Марамбо настави: — Нисам добио ништа. Господин Малоа одустао је. Тераћемо парницу. Та ти си бапг однео писма на пошту. Но најпре нрочитај она писма на мојему столу. И, прикупив сву снагу, он дохвати са свога стола палидрвца и светњак, те запали свећу. Бегае сав крвав. Врели млазеви крви беху попрскали зид. Чоха, застори, завесе, — све бегае крваво. Денис је, сав крвав од главе до пете, стојао насред одаје. Кад то спази господин Марамбо, он паде и изгуби свест. Тек у расвитак дође к себи. Пробави неко време трудећи се да обнови миели, да појми, да се опомене. Али му изнеиадно сину мисао на напад и ране и обузе га свега неописани, огромни страх, да је морао склопити очи, да не би нигата више видео. После неколико минута стиша се његов страх и он поче размишљати. Дакле он није одмах умро, могао се свега сетити Осећао се слабим, врло слабим, но без болова и' ако је на разним деловима тела осећао нешто налик на боцкање. Осећао се сав хладан, сав влажан, утегнут у завоје. Мислио је да та влага долази од проливеие крви; грозничави језа тресла га је при страховитој помисли на толику