Звезда

Б рој 15 3 В Е

крв, која је истекла из његових вена и у којој сва његова постеља беше огрезла. Помисао на онај страховити догађај збунила га је толико, да је држао склопљене трепавице тако јако, као да су се оне саме, и преко његове воље, хтеле отворити. Шта ли је било с Денисом? Јамачно је утекао. Па шта да ради сада он, Марамбо ? Да устане? Да зове помоћ ? Кад би се само мало покренуо, раие би му се, без икакве сумње опет отвориле и он би, по изливу крви, пао мртав. Наједанпут закуца иеко на врата његове одаје. Срце му, готово, престаде куцати. То је, јамачно, био Денис, којп је хтео да сврши са њим. Он задржа дисање, не би ли злочинац помислио да му је дело свршено. Осети да се диже са њега покривач, за тим му нека рука опипа трбух. Од страховита бола у бедру он сав уздрхта. Неко му сад стаде свежом водом испирати ране и то сасвим лагано, пажљиво. Дакле неко је сазнао за злочииство и сад се брине о њему, спасава га. Обузе га свега нека необична радост, но ипак не хтеде пока зати, да је дошао к себи и отвори једно, само једно око и то врло мало, са највећом пажњом. Деиис! Шта је он сад радио ? Шта је хтео? Какав ли је сад страховити план смислио? А шта је он то радио? Та он му је испирао ране, само да би уништио трагове од крви! Онда ће га закопати у врту, на десет стопа испод земље, да га нико никад више не нађе! Или, можда ће га закопати у подруму, испод боца дивнога вина! И господин Марамбо поче тако јако дрхтати, да су му сви зглавци шкљоцали. Говорио је за се: „Ја сам изгубљен, пропао!" И он очајно још јаче склопи трепавице, да не гледа иоследњи ударац. Но не би нигата.Де нис га је сада подизао и утезао у неко платно. 8а тим стаде брижљиво завијати рану на нози, као нхто је то научио радити још кад му је господин био апотекар. Није више било никакве двоумице: његов служитељ, погато га је хтео убити, сад је покугаавао да га спасе. Тада му господин Марамбо даде овај практични савет: — Испери ране сапуњавом водом, па их преви. — Вага сад то радим, одговори Денис. Господин Марамбо отвори оба ока. Нигде вигае није биле трагова од крви: нити на постељи, нити по одаји, нити на злочинцу. Рањеник је лежао на сасвим чистим хаљинама. Обојица се погледагае. Најзад господин Марамбо изусти благо: — Велики си злочин извргаио. Денис одговори: — Ја сам на путу да га покајем, господине. Ако ме не будете пријавили власти, служићу вас верно као и пре. !

3 Д А С тр . 117 Сад није било време да не задовол.и својега служитеља. Господин Марамбо, склопив очп, рече. — Кунем ти се, да те нећу одати ! II Денис спасе својега господина. Не спавајући пикако, он и дан и ноћ није остављао болесникову одају; справљао му лекове, тејеве, медецине, пипајући му било, бројећи иеспокојно ударе. пипао га с хируршком вештином и синовл>ом оданошћу. Свакога тренутка питао је : — Па, господине, како вам је? Господин Марамбо одговарао је слабим гласом: — Мало боље, момче; хвала ти! А кад би се рањеник ноћу пробудио, често би видео својега чувара, како у својој наслоњачи плаче и у тишини бригае очи. Никада старога апотекара нису тако добро неговали; никада га нису тако мазили; никада му нису тако ласкали. Рекао је у себи:— Чим будем оздравио, курталисаћу се овога ниткова! Почео је лагано оздрављати и с дана на дан приближавао му се тренутак растанка са својим убицом. Мислио је да нико не би имао према њему призрења и пажње, што је држао тога момка без страха, и он га унапред извести да је предао некому бележнику једно завештање, које ће га предати суду ако се што ново догоди. Чинило му се, да ће га та опрезност обезбедити у будуће од свакога напада и он се питао, да ли чак не би било паметније и надаље задржати тога човека у својој служби, да над њим пажл.иво бди. Као и пре, кад је премигаљао, да ли да узме какву већу и знатнију апотеку, тако се и сад није могао одлучити на једно. — Има времена, говорио је он за се. Денис се и надаље показивао као несравњенп служитељ. Једнога јутра, баш кад је доврппшао доручак, чу господин Марамбо неку грају у кухнњи. Он отрча тамо: Денис се бацакао, отимајући се од двојице жандарма, који су га чврсто држали. Водник је озбиљно бележио негато у свој бележник. Чим спази својега господина, он се заплака и поче викати: — Ви сте ме издали, господине; то није лепо после онога гато сте ми обећали. Ви газите своју часну реч, господине Марамбо ; то није лепо, то није лепо! Пренеражен и ожалогаћен господин Марамбо подиже руку: — Момче, кунем ти се пред Вогом, да те ја нисам одао! Апсолутно не знам, откуда су господа жандарми моглп дознати за покугаај убиства нада мном? Водник се трже.