Звезда

Стр. 118

3 В Е 3 Д А

В рој 15

— Ви велите, господине Марамбо, да вас је он хтео убити? Збуњени апотекар одговори: — Па... јест... Но ја га нисам одао... Ја нисам ншпта говорио... Еунем се, да нисам ништа говорио... Он ме је од тада врло верно сдужио... Водник строго рече: — Бележим и тај ваш исказ, господине Марамбо. Правда ће узети у обзир и овај нови предмет, о којему није знала. Наређено ми је, да затворим вашега служитеља због крађе двеју лисица, које је потајно придигао од господина Дијамела. 8а то дело има и сведока. Молим за опроштај, господине Марамбо. А ја ћу јавити и о вашему исказу. И, окренув се својим људма, командова: — Напред! И два жандарма одпукоше Дениса. III Ослањајући се на два слична дела, те да потврди своје доказе, адвокат је правдао Дениса лудошћу. Он је јасно доказивао да је крађа лисица производ онога истога умнога стања, којега су и осам удараца ножем задатих господину Марамбоу. Он је фино аналисао све фазе тога привременога лудила, које би, без сумње, престало лечењем за неколико месеци у каквој одличној болници. Говорио је узбудљивим изразима о непрекидној оданости тога поштенога служитеља, о несравњеној бризи, коју је указивао својему господину, којега је сам обранио у тренутноме наступу лудила. Господину Марамбоу, који беше нотресен из дна душе, заблисташе сузе у очима. Адвокат то опази, пружи руке, раширив црне рукаве, као крила у слепога миша. 8а тим викну дрхтавим гласом: — Погледајте, погледајте, погледајте, господо судије, погледајте оне сузе! Која беседа, који доказ, који глас више вреди од суза његова господина?! Оне говоре речитије него ја, речитије него закон; оне узвикују: „Милост безум нику!" Оне моле, преклињу: оне праштају. благосиљају! Он ућута и седе. Председник, окренув се Марамбоу, чији је исказ био веома повољан по служитеља, и запита га: • — Најзад, господине, имајући у виду да сте ви сматрали овога човека за лудака, то не објашњује што сте га држали у служби. Он због тога није био мање опасан. Марамбо, обрисав очи, одговори: — Н1та ћете, господине председниче, човеку је тако тешко наћи момка према времену у коме је... а ја не бих наигаао иа бољега... Денис би пуштен и, о трошку својега го-

сподина одведен у једну болниЦу за дуШевне болести. Сретење 1899. год. Веоград Велимир Ј. Рајић

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. Љејкина (нАСТДВАК) хш Николај Ивановић затражи још једну боцу Асти, али њихова лепа другарица најодсудније изјави да више неће пити, па размлати рукама, брзо устаде иза стола, и у смеху полети из трпезарије. Коњурин и Николај Ивановић пођоше за њом. Она, изишавши из трпезарије, упути се покретној машини и скочи у њу, рекавши ма шинисту: 1го181ете (трећи). Наши Руси, такође, скочише за њом и седоше напоредо с њом, један с једне, други с друге стране. Машина их по диже. У собици беше сумрак. Николај Ивановић не издржа, већ дочепа лепотицу и пољуби у руку. Она истрже руку и кокетно му припрети прстом, говорећи нешто француски. Коњурин је само уздисао, одмахивао главом и говорио: — Баш, права краљица! Ето, због ње само вредило је остати у Риму! Заиста! Покретна машина стаде. Они изидоше у ходник трећега спрата. Лепотица дохвати Коњурина под руку и потрча с њиме по ходнику, стиже на врата своје собе, баци његову руку, и показавши му зубе, брзо проговори: — Абвег Аи геуоп 1 те881енг8. МегеЈ... ПГклоцну брава и врата се отворише. Ко њурин стаде сав блажен од задовољства. Николај Ивановић хтеде утрчати у собу њену, али, она му загради пут, учини један реверанс, и затвори врата. — Ах, неваљалицо, |јаволе један! зачу се глас Николаја Ивановића. — Прави чиков! рече Коњурин са уздахом, почеша се по потиљку и рече другу: — Е, сад хајде што пре, да утешимо твоју жену. ББихов стан беше за један спрат ниже, и они су морали силазити низ степенице. А кад се наЈјоше у ходнику својега спрата, опазише Глафиру Семјоновну где излази из своје собе. Она беше у шеширу и огртачу. Очи јој се иадуле од плача, али лице јој опет беше напудровано. Опазивши мужа и Коњурина , она се окрете од њих на другу страну. Николај Ивановић се сав најежио и направио жалостивно лш 1,е.